Звоник

Решавање питања звоника почиње 1894. године. Одбор крагујевачке цркве је 1894. године, послао предлог суду, да се за Нову цркву набаве пет звона, јер црква није имала својих, већ се богослужење обављало уз помоћ два позајмљена звона. Одлучено је да звона излије тополивница крагујевачког Војно – техничког завода и то од старих турских топова. Свако звоно је било снабдевено клатилом, гвозденом круном, да се може кретати по потреби, тако да клатило не удара само у једну страну и да може давати тонове у „d – duru за весело и у f – mollu за тужно звоњење“. Реализација овог плана је извршена делимично из касе Старе цркве. Највеће звоно је платио краљ Александар. Осим краља, јавила су се још два добротвора, али су се на крају повукла, па је сама црква финансирала израду, укупно, четири звона. Министар просвете и црквених дела је 1894. године, одобрио да се из црквене касе узме потребан новац за израду звона. Ова су звона звонила на службу све до 1916. године, када су их скинули Аустријанци. Поуздано се зна да до 1928. године, није било зидане звонаре. Међутим, Нова црква је током окупације остала без бакарног крова и звона, а фотографија из тог периода показује да је фасада била у великој мери пропала, иако је по Летопису цркве извршено малање и споља и унутра 1911. године. Након рата, приступило се обнови цркве. Сима Радуловић, у граду познат под надимком „муфљуз“, вероватно да би надимак “опрао“, 1922. године, је завештао пола свога имања цркви, ради израде звоника. Исте године је израђено звоно од добровољних прилога верника. Звоник (звонара) је изграђен 1928. године,  по пројекту архитекте Мониде Мактејева, руског избеглице. У звонару је осим поменутог звона смештено и звоно које је купљено из заоставштине Симе Радуловића.