Садржај:
- Шта је српска слава?
Шта је српска слава?
У верском животу српског народа постоји више старих обичаја са изразито религиозним цртама. Ако бисмо хтели издвојити најспецифичнији онда би то несумњиво била слава или Крсно име.
Постоји предање да Крсна слава потиче из времена покрштавања Срба, тј. преласка из многобоштва у хришћанску веру. Наиме, Срби су као пагани обожавали кућне богове, тј. свака породица је имала свог кућног бога заштитника коме се молила, а оног дана када су наши преци примили хришћанство они су уместо тих паганских кућних богова почели да славе хришћанске светитеље који су се тог дана славили, када је извршено крштење.
Са овом теоријом не можемо да се сложимо из више разлога. Прво, зашто су баш Срби узели дан преласка у хришћанство да га славе, а код осталих народа тога нема.
Друго, ако се Крсна слава везује за крштење откуд онда да то крштење и примање хришћанства буде везано за мање значајне празнике а не за велике (као Ускрс, Богојављење) када се у старој цркви обављало крштење.
Треће, како да су славе углавном везане за зимски период. Јер то је ван сезоне пољопривредних радова, када се током дана имало много времена.
Ово све показује да иза установе славе стоји свесна и планска активност, која води рачуна о приликама и могућностима, а не самовоља и случајност.
Најранији сачувани историјски подаци не дају јасну слику о настанку славе. На основу њих се само могу утврдити време настанка и фактори који су утицали на развој овог лепог српског обичаја. Из „Зборника правила за исповеднике“ насталом у 13. и 14. веку и како се претпоставља као плод рада Светог Саве на утврђивању православља у српском народу. Сазнајемо да је до Светог Саве постојао обичај да се у дане празновања успомене светих, тј. на неки празник код цркава приносе крвне жртве и припремају жртвене гозбе. Сличан обичај је постојао и код Грка на подручју Солунске архиепископије свештеници су у црквама, пред жртвеником, клали стоку, а месо је служило за гозбу. Наш зборник сведочи да је Црква светосавска одлучно устала против оваквих паганских обичаја и наредила да се о празницима светих у цркву не сме ништа доносити осим: свећа, брашна, уља, тамјана. А ако се нађе свештеник који чита молитву говечету или голубу лишавао се свештенства. Стока се о празницима могла клати код куће и свештеник је био дужан да иде у дом и благосиља свечарску трпезу и сав дом.
Забрана приношења жртава код цркве и њихово преношење у приватне домове несумњиво је утицала на појављивање данашње славе као домаће приватне жртве у част светитеља, то је био један од фактора формирања славе. На избор светих који се славе као Крсно име, утицала су имена великих светитеља давана на крштењу од којег потиче назив Крсно име. ( Др Прибислав Симић, Порекло Крсне славе)
Тако дакле, првохришћанска је вера од Бога нам дарована и од Светих апостола предана да славимо Бога и Његове светитеље. Јер ко слави Бога и Божије светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу живом и истинитом, те онда неће славити никакве лажне богове ни пролазне ни смртне људе овог света. Зато и славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богоматер и светитеље Божије. Славимо их најпре заједно са целом Црквом Божијом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква слави своју храмовну славу, а славимо их у своме дому (појединачно).
Као што се у храму заједнички прославља светитељ, тако је преузимањем храмовне праксе цела породица прослављала успомену на свог светитеља заштитника. Светосавској Српској цркви пошло је за руком да створи данашњу крсну славу као искључиво српско – православну и црквено народну породичну свечаност.
Шта је потребно за славу?
Слава је молитвено прослављање једног светитеља као заштитника једне породице и њеног молитвеног заступника пред Богом. Суштина славе је изражена у самом имену: то је слављење Бога и прослављање светих угодника Божијих у чијим ликовима се открива и права „слава“ сваког људског бића, односно његова непролазна лепота и његово боголико достојанство. Главна садржина славе је благодарење и молитва Господу. Као некада тако и данас, породица која слави славу представља цркву у малом, јер као што су сви богослужбени чинови огранци Евхаристије – тако је и слава у породичном животу Срба продужена грана Евхаристијске тајне, тј. Литургије.
Сви славски предмети су преузети из богослужења Православне цркве. Данашњи славски колач са својих пет печата на горњој кори, на којима су иницијали грчких речи: Исус Христос побеђује, ИС ХС НИ КА (НИ – КА # грчка реч – никао – победити) у ствари је само већа Литургијска просфора. Наиме, у првом делу Литургије из просфоре се изрезује поменути печат са иницијалима ИС ХС НИ КА и тај се печат зове агнец (јагње Божије) и са доње стране се реже крстообразно, и на Литургији се молитвом епископа, свештеника и народа претвара у Тело и Крв Христову. По узору на ове литургијске радње врши се резање славског колача. На славском колачу се налази печат са иницијалима ИС ХС НИ КА, и славски колач се реже крстообразно и прелива се вином.
Пре славе у дому свечара обавља се водоосвећење. Свештеник освећује воду, тј. свети славску водицу. А на дан Славе у храму свештеник благосиља жито и славски колач.
Дакле за славу је потребан:
- Славски колач
- Славско жито
- Славска свећа
- Вино
Славски колач представља самог Господа Исуса Христа. Јер је Христос рекао: „Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света“ (Јн. 6, 51).
Славско жито – се спрема у славу Божију, у част светитеља који се прославља и за оне наше претке који су умрли у благочестивој вери и који су пре нас ту Славу славили, и спрема се за здравље породице која слави славу. Треба нарочито нагласити, да се жито за славу не спрема за покој душе светитељу који се слави, као што неки погрешно мисле! Сви су светитељи у Богу живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници. Зато се славско жито спрема за СВЕ славске дане, као и за Светог Архангела Михаила, Светог пророка Илију итд.
Славска свећа – треба да је од чистог пчелињег воска. Као што пчела скупља мирисни сок и полен са разних чистих и мирисавих цветова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и неукаљане мирисне душе. Зашто православни хришћанин треба да прислужије свећу? Постоји неколико разлога за то:
- Светлост свеће представља символ божанства, јер Бог живи у неприступачној светлости, Христос је назван „Сунце правде“.
- Светлост свеће означава светлост Христовог, јеванђелског учења, које нам осветљава животне путеве.
- Светлост свеће даје и топлоту, те тиме означава топлоту наше молитве и наше љубави за оног светитеља коме прислужујемо свећу.
КАКО СЕ СВЕТИ КОЛАЧ У ЦРКВИ – Када свештеник у цркви освећује славски колач, он узима у руке колач сече га са доње стране унакрст, прелива га вином, а затим га са свечаром(домаћином) окреће певајући ове три песме:
У првој песми говори се о Мученицима и светитељу кога славимо, који су молитвеници наши пред Богом и учитељи вере и духовног и телесног подвига хришћанског:
„Свјати Мученици, иже добрје страдалчествовавше и вјенчавшесја, молитесја ко Господу, помиловатисја душам нашим -. (Свети Мученици који добро пострадасте и овенчасте се, молите се Господу да помилује душе наше).“
У другој песми прославља се Христос, који је похвала Апостолима и радост Мученицима:
„Слава Тебје, Христе Боже, Апостолов похвало, Мучеников радованије, ихже проповјед Тројица Јединосушнаја“.
У трећој песми се исказује јављање Сина Божијег у људском телу – рођењем:
„Исаије ликуј, Дјева имје во чревје и роди сина Емануила, Бога же и человјека; восток имја јему, јегоже величајушче Дјеву ублажајем“.
Затим преломе колач и држећи сваки своју половину састављају га. Љубећи колач свештеник говори:
„Христос посреди нас“. („Христос је између нас (међу нама)“), а свечар такође љуби колач и одговара:
„Јест и будет“. („Јесте и биће“).
