Жан Калвин, (10. јул 1509. — 27. мај 1564.), француски реформатор и теолог.
Рођен је у Ноајону у Пикардији, северна Француска. У Паризу студира теологију од 1523-1528. год. Стурдирао је од 1528. год. право у Орлеану, а касније у Буржу. Године 1532. Калвин издаје расправу на Сенекино дело «De Clementia“. Године 1533. коначно напушта Римокатоличку Цркву, са тврдњом да је доживео визију у којој му је саопштено да је његова улога у реформацији цркве, њено враћање на изворну чистоту. Због напуштања Римокатоличке цркве, није био схваћен у својој средини и због тога напушта Француску 1534. год. Најпре је боравио у Стразбуру. Одатле иде у Швајцарску. У Базелу се појавило његово дело «Начела (Наук) хришћанске вере», којим је обухваћено и догматско и црквено учење. На пропутовању кроз Женеву придружио се Гијому Фарелу (Г. Фарел) у његовој намери да изврши Реформацију. Калвин је наименован за проповедника и професора теологије. Ту издаје дело «Articuli de Regiminae Ecclesiae“ у коме расправља на тему, Тајне вечере и још неколико религиозних питања. У Женеви је саставио свој план црквеног устројства, који је поднео Женевском магистрату. По том плану, основа Цркве је правилна вера и морална чистота чланова заједнице. Да би се то постигло, свако је морао да потпише детаљно формулисано исповедање вере. Ко одбије да потпише, искључиван је из цркве. Ово је магистрат одобрио, али је у народу имао велики отпор, и тада одлази у Стразбур 1538. год. Године 1541. враћа се у Женеву, али овог пута план његовог црквеног устројства је прихваћен. Ту у Женеви биле су забрањене и најбаналније слободне активности, као што су песме и игре. Ствара се и круг његових непријатеља. Године 1553. у Женеви се појавио његов најозбиљнији противник, шпанац Михаило Сервет, он позива Калвина на полемику, али пошто је оптужен да је римокатолик, био је ухапшен у Женеви и осуђен као богохулник. Магистрат га је осудио на смрт. Године 1559. основао је Академију, на којој је наставио своје учење. Упркос свему, уживао је глас великог просветитеља и црквеног великодостојника. Његово образовање, познавање језика, јасан стил, учинили су га једним од најутицајнијих Реформатора не-лутеранске протестантске Цркве. Калвинизам се брзо шири у Француску, Холандију, Шкотску, Пољску, Енглеску, Северну Америку, Литванију.
Калвинисти у Француској су се звали хугеноти. Имали су присталица на француском двору, а највише их је било на југу Француске. Краљеви Франсоа I и Хенрих II, остали су верни римокатолицизму и протеривали су калвинисте, хугеноте. Хенрих II је у парламенту установио суд над јеретицима под именом Chambres ardentes. И поред овога, калвинисти су основали око две хиљаде општина. Наварски краљ Антоан Бурбон, постаје вођа хугенота. Они су толико ојачали да су хтели и краља Франсоа II да придобију за себе. Ускоро, власт у Француској преузима, Катарина Медичи, уместо малолетног краља Карла IX. Законом из 1562. год. хугенотима је признато право, да у градовима могу обављати своја богослужења. Римокатолици нису задовољни. Франсоа Гиз, извршио је напад на хугеноте, и тако је у Француској почео верски рат. Од 1562-1573. год. Вођена су три рата. Најзад је склопљен мир, који је био потврђен браком Маргарите Валоа и Хенриха Наварског. Краљица Катарина плашећи се утицаја протестаната, ноћу, 24. августа 1572. год. организовала у Паризу убијање хугенота, чувена Вартоломејска ноћ. У четвртом рату 1572 – 1573. год. хугеноти су се учврстили као политичка и војна организација. Краљ Хенрих III је признао у целој Француској слободу за хугеноте и осудио Вартоломејску ноћ. У време Хенриха III основана је и Kатоличка лига за одбрану од хугенота 1576. год. Браћа Гиз, Франсоа и Хенрих, су основали Kатоличку лигу. Крајем 16. века, Лига је престала да постоји. Сви ратови између католика и хугенота вођени су до 1598. год. када је издат Нантски едикт, којим су хугенотима призната сва верска права. У 17. веку, краљ Луј XIV одбацио је Нантски едикт, кроз цео 18. век, хугеноти су били ван закона. Наполеон даје слободу хугенотима. Године 1815-1816. било је поновно гоњење хугенота у Француској, то је у исто време и последње гоњење Хугенота.
Калвинисти су саставили своје вероисповедање од 1562-1566. год. које је познато као Друго или млађе хелветско (швајцарско) исповедање.
Године 1817. у Пруској су лутерани и калвинисти склопили унију која је названа, Евангелистичка унија. [1]
УЧЕЊЕ КАЛВИНОВО
Устројство Калвинове цркве – По њему, основа цркве је правилна вера и морална чистота црквене заједнице. Да би се то постигло, треба проверити религиозна убеђења народа, а то се постиже потписивањем детаљно формулисаног исповедања вере. Ко одбије да то потпише, искључиван је из заједнице. Осим тога, врши се стални надзор над часним животом верника. То је посао проповедника и старешина, који су дужни да недостојне искључују из Цркве.
Калвин је основао конзисторију или презвитерију од 12 чланова и 8 пастора и она се бавила суђењем, везаним за морал и евентуално одступање од вере. По Калвину црква је самостална, а не као код Лутера који је управу над црквом дао владарима. По Калвину, треба да влада – тетрархија, која се бира из општине и која се састоји из 1. Презвитера, који су старешине у општини, 2. Учитеља, 3. Пастора, 4. Ђакона, који брину о сиротињи. Дакле, Калвиново устројство је конзисторијално, презвитеријално. Сваком црквеном општином влада Одбор, који бира општина и који се зове презвитерија, а у Француској се зове конзисторија. За заједничке ствари, више или све општине скупљају се у Синод и у њему доносе решења, за све општине које заступају. Најмања органозациона јединица јесте парохијски савет.
Богослужење Калвинове заједнице – У храмовима немају крстионице, олтаре, свеће, иконе, оргуље. Постоји само проповедаоница. Пастори имају одежде за богослужење. Литургија је упрошћена: нема Символа вере, Оче наш, певају се псалми, и химне, које су саставили сами верници или пастори, а певају уз пратњу музике. Од празника, имају само недељу. Брак се склапа у дому супружника. Над умрлим се чита погребна молитва у дому без богослужбене одеће.
Учење о Евхариситји – По Калвину, у Евхаристији се налазе Тело и Крв Христова, али не реално, него само по сили, јер Тело Христово по својој супстанцији није као што Лутер мисли у својој теорији о убиквитету, ubiquae – (теорија о свудаприсутности), на небу и на земљи и свуда, него само на небу, где Христос по својој људској природи седи са десне стране Бога Оца; али се у моменту примања Евхаристије, излива нека сила из Тела Христова на небу и улива се у душу верног, који прима Евхаристију; али та сила тог Тела и Крви Христове улива се само у оне, које је Бог предестинирао за блаженство, док они, које је Бог одбацио, примају само хлеб и вино.
Једна од основних карактеристика Калвиновог учења јесте учење о, предодређењу или предестинацији. То је такво схватање, по коме су све ствари предодређене од Бога, нарочито Божија одлука, да неким људима подари вечно спасење, а другима вечну погибао. О овом учењу, пре Августина нема довољно података. Августин је ово своје учење разрадио у сукобу са Пелагијем, који није признавао Првородни грех, већ је тврдио да се људи могу спасти својим заслугама, без Божије помоћи, без Божије благодати. Али, ипак, он сматра да Бог зна ко ће бити спасен властитим напорима. Августин је сматрао да Бог својом непогрешивом благодаћу бира људе који ће бити спасени, без обзира на њихове заслуге. Он није претендовао да зна зашто Бог ускраћује своју милост другима, али је тврдио да је њихова судбина праведна, зато, јер су сви под осудом Првородног греха. Калвин је прихватајући ово учење, отишао још даље и тврдио да постоји двострука предодређеност, што значи да су и одабрани и неодабрани, унапред одређени за спасење или проклетство. По њему, Господ Исус Христос је умро само за оне који су одабрани да буду спасени. Међу калвинистима је дошло до расправе, када се Божије изабрање догодило. Једна група названа је супралапсаријанци, од supra-пре и lapsare-пасти. Они су учили, да је Божији избор био пре пада човековог у грех, будући да изабрање не зависи од људских заслуга. Њихови супарници су били инфралапсаријанци, од речи infra – након. По њима, избор је уследио после пада. Касније, сабор у Дорту 1618-1619. год. усвојио је инфралапсаријански став.
Написао је дела: 1520. год. «О Вавилонском ропству цркве», «О слободи хришћанина». [2]
Срећко Зечевић, протојереј
[1] Јевсевије поповић, Опћа Црквена историја, књига друга, Сремски Карловци 1912, 248, 249. Радомир Поповић, Појмовник Црквене историје, Београд, 2007, 258, 264,265.
[2] Радомир Поповић, Појмовник Црквене историје, Београд, 2007, 258, 264,265. Ненад Барачки, Историја хришћанске цркве, Сомбор 1928, 96-100, Група аутора, Енциклопедија живих религија, Београд 1992, 362,554