Skip to content

ТУМАЧЕЊЕ ЛИТУРГИЈЕ – МАЛИ ВХОД (први део)

Сви крштени православни хришћани су чланови Цркве, коју је Господ Исус Христос основао. Црква је заједница свих људи са Господом Исусом Христом која ће се потпуно остварити на крају „историје“ када Христос поново дође на Земљу. Док се то не догоди, Црква постоји, сад и овде, у историји, као Литургија. Литургија је приношење дарова хлеба и вина Богу Оцу у знак захвалности за све што нам је Бог учинио и чини. Први у Литургији и онај који приноси ове дарове Богу Оцу је Епископ, он на Литургији чини оно што је Господ Исус Христос учинио, односно, приноси као Господ Христос цео свет Богу Оцу, да га Он благослови, и зато је епископ икона Христова на Литургији, ово исто чини и свештеник, али, по благослову епископа. Тако је Свето Причешће, тј. Литургија, тајна сједињења и заједнице људи са Богом и људи међусобно. Ми се у Евхаристији сједињујемо са Христом, и то је суштина причешћа – заједница и сједињење са Христом. Ми када изађемо из храма треба да наставимо тај евхаристијски начин живота, тј. да благодаримо Богу за све што чини за нас у свакодневном животу.

У старини је први акт Литургије, после сабрања верних, био улазак (тзв. мали вход) предстојатеља. Свети Јован Златоусти пише: Улазећи, предстојатељ сабрања говори: Мир свима. Уласком и од уласка, започињала је Литургија, о чему нам данас сведочи наш чин дочека архијереја. Касније, услед разних разлога, тај почетни улазак је потиснут са своје стране другим почетком, при чему се сада оно што називамо „Малим уласком“ (Малим входом), више не схвата  као прво, почетно, свештенодејство Литургије, отуда се сада појавило символичко тумачење Малог входа, као излазак Господа Исуса Христа на проповед. Ово првобитно значење „уласка“ није нека археолошка педантерија, него је разумевање „уласка“ веома битно за разумевање Литургије, јер Литургија је улажење Цркве у Царство Божије. Данас, Литургија почиње Великом јектенијом, све до 12. и 13. века, Велика јектенија се није произносила на почетку Литургије, већ после „уласка“ и појања Трисвете песме (Свети Боже, Свети Крепки…). У неким рукописима се она назива и „јектенија Трисветог“, што је доказ да је истински почетак Литургије био, управо, улазак Епископа и народа. Антифони (прва и друга Слава, Блаженства) који се данас певају на почетку Литургије, они су вршени у време улажења у храм. Наиме, типик Велике цркве, Свете Софије у Цариграду, прописује: У одређене дане, црквена литија или данашњи крсни ход, кретала је из Свете Софије према храму који је био посвећен спомену светитеља или догађај који се тог дана слави. На пример, 16. јануара се славе вериге апостола Петра и литија по Типику креће из Цркве Свете Софије и одлази у храм светог Петра, где се врши Литургија. Певање антифона се вршило у току литије и завршавало се „уласком“ у храм и читање молитве „уласка“, и уласком епископа и народа у храм. Дакле, антифони су представљали својеврсну засебну службу, која се вршила пре Литургије, она је припадала типу литије, процесије, кроз град, касније су се антифони схватили као неодвојиви део Литургије. Данашње не учествовање епископа у Литургији до Малог входа,  показује нам како је некад било.                                                                                                           

Данас, када  певамо три антифона, то су биле песме које су се певале пре уласка у храм. Када Литургију служимо спојено са вечерњим богослужењем, онда нема тих уводних антифона. Сви велики празници су сачували стару форму служби: Крстовдан, Богојављење, Божић, Васкрс, све је то много старије и очувано до данас скоро неизмењено. Ту се види да је овај први део Литургије, све до Малог входа, била претходна, припремна служба – вечерње, јутрење, литија.

Крштењем ми смо учлањени у Цркву,  видљиво се то испољавало при крштењу, уласком из крстионице у храм. Тај улазак у храм је био у ствари, видљиво учлањење новокрштених у Цркву, њихово уцрковљење. Као што су новокрштени из крстионице улазили у храм, тако и сви ми који смо већ крштени, ми исто тако са малим входом, улазимо у храм.

Улазак архијереја у Олтар, у ствари, био је потпуни улазак у храм и почетак саме Литургије. Раније је заједно са народом улазио епископ и тада је почињала Литургија и при уласку у храм певало се: Придите поклонимсја, први део песме пева народ, а епископ наставља од: Спаси ни Сине Божији…то пева епископ. Ова песма значи наше приклањање епископу који улази у знаку Христа, он је тада видљива икона, слика Христова, јер он сада представља, не само символише, него презентира, чини видљивим овде, први Долазак Господа Исуса Христа. После „Придите“… певају се тропари  и кондаци, а епископ је дошао до жртвеника, а жртвеник је Часни престо и окадио га, а у току певања Трисвете песме, епископ благосиља народ трикиријама и дикиријама, говорећи псаламске речи:Господе Господе, погледај са неба… (псалам 79, 15-16.)  и тада иде на Горње место, тим узлажењем на Горње место епископ наговештава Други долазак Христов.

Мали вход (улазак) је у ствари, литургијско означавање Првог доласка Христовог у свет, кад је Син Божији Господ Исус Христос дошао да спасе свет. Зато, после уласка епископа бива читање јеванђеља и проповед. Тако је са Малим входом у храм, почињала Литургија. Улазак наш у храм, на Малом входу,  символише –у смислу да презентира, представља, пројављује, јавља видљиво – то наше улажење у Царство Христово, оно које је почело Првим доласком Христовим.[1]

Срећко Зечевић, протојереј

[1] Литература: Јеромонах Атанасије Јевтић, Предавања о Литургији, Манастир Жича, 2008.

Протојереј Александар Шмеман, Евхаристија, Манастир Хиландар, 2002.

Designed by ANTICFORMA. Copyright © 2021 Saborni hram Kragujevac