ЛИКОВИ СВЕТИХ ЈЕРАРАХА
СВЕТИ ОЦИ
Под називом „светих отаца“ у богослужбеним текстовима и житијној литератури постоје две групе Божијих угодника, од којих једна припада Старом, а друга Новом завету.
Новозаветни „свети оци“ су сва лица епископског чина и у оквиру разних положаја и звања (епископ, митрополит, архиепископ, патријарх), дакле, настављачи апостолског дела и њихови помагачи. У овом случају назив „свети оци“, дуплира се са термином светитељ. Осим, што су крштавали и на тај начин уводили у Цркву нове чланове, имају великих заслуга у очувању ортодоксије, тј. чистоте изворног Христовог учења које су апостоли сачували, али које је у постапостолском периоду било нападнуто од разних јеретика и секташа. Дакле, „свети оци“ су били богослови и духовни учитељи који су тумачили и бранили учење хришћанске вере. Многи су били врхунског образовања и својим списима и учешћем на Саборима допринели су победи православља (нпр. Свети оци: Василије Велики, Григорије Богослов, Атанасије Велики и многи други). Нису сви „свети оци“ бранили веру од погрешног учења или јереси. Неки од њих су једноставно били врло убедљиви учитељи хришћанске вере, развијајући и објашњавајући њено значење на један дубљи и потпунији начин. Учење „светих отаца“ се назива светоотачко или патристичко учење (од грчке речи патир, што значи отац).
СВЕТИТЕЉ је прослављено лице епископског чина, а у ту групу спадају и митрополити, архиепископи и патријарси, тј. свештеноначалници, наследници светих апостола и настављачи њиховог дела. Православна црква је епископална по свом устројству. Кипријан Картагински је још у трећем веку поставио максиму: Епископ је у Цркви, црква у епископу. Где је епископ ту је и црква. Епископ сам за себе не може ништа, него је он центар око кога се врши литургијско сабрање, тј. цела структура Цркве: епископ, свештеници и народ Божији. Епископски чин није власт, него служење, и то не фразом, него трудом и подвигом, све са циљем да се сачува светост и истина Цркве. Епископ је Христова икона на земљи и одговоран је Богу за поверени му народ Божији. Епископи на верујући народ делују речју, тј. проповедају и уче, својим животом дају пример, њихова кротост и смиреност је утицала на верне да и сами такви постану.
Данас се реч светитељ употребљава за свако свето лице, али, изворно она означава само епископа и синоним је за архијереја уопште. Светитељство је везано за чин епископски, а светаштво је везано за прослављена лица Христове Цркве. Ако треба међу прослављеним личностима направити неку разлику, онда су епископи – светитељи, а остали су – свеци. Светитељи су свети Николај, Василије Велики, Јован Златоусти, свети Сава и многи други. Они су светитељство добили хиротонијом, својим епископским звањем, а свеци су постајали својим животом. Данас се ова богословска нијанса изгубила.
Постоје општи тропари и кондаци светитељу и светитељима.
Општи тропар светитељу је: Правило вјери и образ кротости, воздержанија учитеља јави тја стаду твојему јаже вешчеј истина, сего ради стјажал јеси смиренијем високаја, нишчетоју богатаја, оче ……. моли Христа Бога, спастисја душам нашим.
Општи тропар светитељима: Боже отец наших, творјај присно с нами по твојеј кростости, не остави милост Твоју от нас, но молитвами их в мирје управи живот наш.
Свештеници и ђакони немају општи тропар.
СВЕТИ ОЦИ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА добили су посебне дане слављења кроз празничне успомене појединих Васељенских сабора. Службу имају у 7. недељу по Васкрсу, 16. јула и 11. октобра. Служба саборским оцима врши се увек у недељу, зато у последња два случаја, ако падне у било који седмични дан, служи се у најближу недељу пре или после тог датума. У богослужбеним текстовима се подвлачи труд отаца да сачувају и утврде правоверје, православну веру.
ПРОСВЕТИТЕЉ је синоним за равноапостолни. То су они светитељи који су приводили крштењем разне народе Христу и извршили њихово просвећење, односно извели их из таме незнабоштва и обасјали их светлошћу Христовог учења и даровима Светог Духа. Просветитељ не значи, просвећеност наукама људским, него пре свега и изнад свега значи, просвећеност божанском благодатном светлошћу Духа Светога, који човека освећује и просвећује у Цркви Христовој. Свети Кирило и Методије су просветитељи словенски, свети Сава је просветитељ Срба.
УЧИТЕЉ ЦРКВЕ је титула која се даје „светим оцима“ који су књижевним радом допринели ширењу хришћанства и успешно сузбијали штетан рад јеретика и секташа доприносећи победи Православља. Поједини „свети оци“ имају титулу националних учитеља, као што су свети Кирило и Методије који се у молитви називају, учитељи словенски, а свети Симеон Мироточиви се квалификује као просветитељ и учитељ српског народа.
ЛИК СВЕТИХ МУЧЕНИКА
Хришћанско мучеништво јесте добровољно пристајање на сведочење вере, иза њега се не крије никакав фанатизам, јер верни нису безглаво срљали у мучеништво, али када је требало животом сведочити своју веру, нису од тога одустајали. Богословски основ мучеништва поставио је сам Господ Исус Христос позивом следбеницима да не штеде живот када је у питању Он и еванђеље: Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га (Мт 10,39). Српска реч, мученик, ставља у први план начин смрти, а грчка реч, мартир, ставља у први план веру, јер изворно значење речи мартир, јесте сведок. Дакле, мученик, тј. мартир, животом сведочи своју веру за Христа.
МУЧЕНИК је свето лице Христове цркве који је страдао, тј. био подвргнут разним облицима мучења.
ВЕЛИКОМУЧЕНИК је посебна категорија у лику светих мученика, а подразумева оног који је подвргнут изузетно великим и тешким облицима мучења.
СВЕШТЕНОМУЧЕНИК је атрибут мученика за Христа који је био члан црквене јерархије, тј. имао је свештени чин: ђаконски, презвитерски или епископски.
ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИК је мученик из редова монаха који је мученички страдао због своје вере у Христа, а није био у свештеном чину. Мученичком смрћу монаси су показали да у животу и у смрти иду за Христом.
НОВОМУЧЕНИК је хришћанин који је због своје вере страдао у време, које се у историји означава као нови век. Како је граница између средњег и новог века релативна, за поједине историчаре (откриће Америке, или проналазак штампарије и сл. ), у православном свету се граница везује за пад Цариграда у турско ропство 1453. год. У календару налазимо мученике већ од 16. века, па све до наших дана.
протојереј Срећко Зечевић
Литература:
Православна агиологија,
протојереј др Радомир Милошевић,
Смедерево 2004.
Православна вера, Томас Хопко, књига прва,
Крагујевац 2006.