Останимо још који тренутак на обали ове велике баре Генисаретске! Отпратимо још две сцене у којима је главни актер, ко би други, него, Симон Јонин.
СЦЕНА ПРВА
На обали језера налази се мноштво народа. Дошли су да слушају речи и беседе Спаситељеве. Многи су дошли да би им Господ Христос исцелио недуге телесне и душевне. У ноћи уочи тога дана, Петар и друга рибарска братија, ловили су рибу и сав тај труд завршиће се фијаском, неуспехом. Усидрили су два своја брода на обали језера и разгневљени и љутити због неуспеха, прилегли су, да би свом умору дали одушка. Господ Христос улази у Симонову лађу и моли га, да своју лађу одмакне од обале. Исус Христос седа и седећи учаше народ из лађе. А када заврши беседу своју, рече Петру: „Хајдете на дубину и баците мреже своје за лов. И одговарајући Симон рече му: Учитељу, сву ноћ смо се трудили и ништа не уловисмо, али на твоју реч бацићу мреже“ (Лк 5). И када почеше да извлаче мреже своје, од мноштва риба мреже се почеше цепати. Позваше и друге рибаре, и они им помогоше и напунише обе лађе уловљеном рибом. Тада, Петар, разгневљен због неуспеха у ноћном лову и запрепашћен богатим уловом на сугестију Учитеља свог, упутиће Господу Христу, речи препуне резигнације и оне напред поменуте меланхолије: „Изиђи од мене, Господе, јер сам човек грешан“ (Лк 5, 8). Овом реченицом, Петар изговара прву јавну исповест записану у Јеванђељима.
Задржимо за тренутак пажњу на овој реченици, коју је изговорио апостол Христов. Да ли се овде Јеванђелист Лука погрешно изразио, или су, пак, преписивачи и преводиоци надоместили погрешан израз, тек, ова реченица по логици ствари и правописним законитостима требало да гласи: „Иди од мене Господе… иди из моје близине, напусти ме!“ Ако је реч изиђи аутентична, онда би реченица могла једино да гласи: „Изиђи из мене Господе…“ Ако је овај овакав исказ апостолов аутентичан, онда она резигнација, меланхолија и беспомоћност, потпуно су разумљиви. Господ Христос се уселио и испунио сва чувства апостолова, и ум и срце и душу. Он сам, нема снаге да га исели и избаци из себе и од себе. Исус Христос неће сам до то учини, да се исели из ума, срца и душе Петрове. Овај вапај Петров и реченица коју је прословио, могла би се, уз мало маште, наставити, надопунити. Тај анекс би на прилику гласио баш овако: „Изиђи од мене Господе, јер ја сам неупотребљив за те твоје намере, твоје планове и мисију. Ја сам саткан од материјала, од кога се не може ништа сачинити. Ја сам неук и грешан и не разумем те твоје алузије и параболе у тим твојим причама. Петар би у оваквом исказу морао да испуни један услов, да буде учен и образован. На крају би категорички прословио: „Изиђи из мене и иди!“
Апостол Христов Симон, прозвани Петар, морао је нешто рећи, гледајући све што се догађа и шта се све око њега збива. У свим тим збрканим осећањима, једино што је требало рећи јесте баш то што је рекао. Поред безнадежности, немоћи и очаја, ова реченица крије у себи немерљиву количину простодушне искрености, љупкости и драгости. Као када дете пред својим родитељима признаје своју кривицу, па из страха и стида сагиње главу и гледа испред себе.
Овом сценом из Лукиног Јеванђеља обогаћени смо једим сазнањем. Апостоли Христови нису даноноћно пратили Господа Христа на свим његовим путовањима, којих је било премного. Одлазили су они повремено у своје домове, да обаве неопходне послове, што би рекао један наш песник: Да замене натрулу врљику, подупру прошће, сакупе живину, замене напуклу црепљику на крову, олакшавајући тако укућанима, да лакше поднесу њихово одсуство. Тако и видимо апостола Петра поново у својој лађи где лови рибу.
Сазнали смо још нешто. Речи Спаситељеве: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн 15, 5), отелотвориће се овим богатим рибљим уловом, на најлепши могући начин. Бацимо поглед на завршетак ове приче: „Извукавши обе лађе на земљу, оставише све и отидоше за њим“ (Лк 5, 11). Ако су у сцени призивања, оставили лађе и све алачуге у њима, сад остављају и лађе и у њима рибу уловљену. Заиста, апостоли и ученици Његови (Христови) били су Њиме уловљени и Његовим, како би то рекао Пустињак Цетињски – Божанским магнетизмом – привучени, опчињени и неизлечиво занесени.
СЦЕНА ДРУГА
Још смо на обали Генисаретског језера и на водама његовим. Пошто Господ Христос нахрани пет хиљада својих слушалаца, са пет хлебова и две рибе, он нареди ученицима својим да уђу у лађу и да оду на другу страну језера. Али, због супротног ветра, лађа није могла да стигне до супротне обале, већ је стајала на сред језера, угрожена од високих таласа. Пошто је Исус Христос отпустио народ, одлази на гору да се насамо помоли. По завршеној молитви, Господ Христос пође према лађи у којој су били апостоли: „Идући по мору као по сухом“. Месец је био заклоњен густим облацима који су пловили небом. Престрашени апостоли угледаше некакву људску прилику при месечевој светлости, која се повремено помаљала иза размакнутих облака. Та људска прилика ишла је по површини језера, приближавајући се лађи. Престрашеност ученика Христових досеже до врхунца, мислећи, да пред собом имају некаквог духа, неку сабласну утвару. Знајући да су престрашени, Господ Христос им се обраћа речима: „Не бојте се, ја сам, не плашите се! А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А он рече: Ходи! И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу. Но видећи јак ветар уплаши се, и почев тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловјерни, зашто посумња“ (Мт 14. 27-31).
Када Христос и водом поквашени апостол, уђоше у лађу, бура престаде и ветар утихну. Апостоли клањајући се Господу Христу рекоше: „Заиста си ти Син Божији“ (Мт 14, 33). Ова сцена и ово збивање, које се одвија једне олујне ноћи на узбурканој површини Галилејског језера, препуно је чаролије, чудесности и оне сценске бајковитости. Док су преплашени апостоли, што од олујне ноћи, што од чудесне шетње Исусове по површини узбурканог језера, били буквално паралисани и на ивици својих нерава, Петар са вишком самопоуздања и неустрашивости у себи, не знајући шта са вишком тих чудесних енергија да ради, налази довољно присебности да изађе из лађе и да пође по води на позив Господа Исуса. Зачуђени апостоли гледају све то и вероватно говоре у себи, оно нешто налик оној нашој ововременој зачудности у оваквим приликама и ситуацијама: „Овај није у винклу“, или оно „Овоме фали нека даска у глави“. Неустрашиви апостол, осим те неустрашивости и самопоуздања, нема у себи ништа друго као испомоћ, за тако ризичну и непромишљену одлуку. У себи је имао вере нешто мање од горушичиног зрна. И то мало вере потрошио је за оних пар корака идења по површини језера. А кад је и то потрошио, тек је онда видео да се налази беспомоћан над воденим безданом. Биће близу истини, да је рибар из Витсаиде Симо Јонин, прозвани Петар, био поприлично у мањку са пливачким умећима. Чим је заћарлијао мало јачи лахорчић и видео, да га је један мало повећи таласић, узео на нишан са тенденцијом да га саламанта и повуче на дно воденог бездана, одмах је залелекао: „Господе, спаси ме!“ И све је он, Петар, ове своје недостатке знао, али му то нимало није сметало, да и он покуша, оно што његов Учитељ чини: да хода по површини воде. Апостолове непромишљености, одлуке и чињења и Господа Христа збуњују, али га он и даље призива, он га воли и све му прашта.
Ево нас у крајевима Кесарије Филипове. Кроз те пределе пролази Господ Христос и ученици његови. После једног дужег пешачења седоше да се одморе. Тада Исус Христос запита ученике своје: „Шта о мени говоре, ко је Син Човечији?“ (Мт 16, 13). Апостоли му одговорише како једни кажу да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија или неко од пророка. Потом их Исус запита: „А ви шта велите ко сам ја?“ (Мт 16, 15). И опет се за реч јавља, ко би други, до Симон Петар. Он говори не само у име своје и не само у име осталих апостола, већ у име како би рекао, Кочићев Давид Штрбац – милион срца и милион језика: „Ти си Христос, Син Бога Живога“ (Мт 16, 16). Апостол овим речима изговара нешто, у шта и сам не верује. Бар за сада. Ову реченицу као да не изговара рибар из Витсаиде. Као да је „неко“ исписао ову реченицу на каквој каменој плочи, а апостол је само ишчитава. Он, уосталом има у својој глави другачију визију и визуру о личности и будућем послању Учитеља из Назарета. Добро, нека је Он и Син Божији, то ништа не смета; то је још један разлог више да буде успешан вођа и војсковођа поробљене деце Израиља, који ће их увести у слободу и славу већу од славе царства Соломоновог. Овај наш кратки исказ и коментар, потврђује и сам Исус Христос речима: „Блажен си, Симоне сине Јонин, јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима“ (Мт 16, 17).
У следећем, осамнаестом стиху, Христос изговара и ове речи: „А и ја теби кажем, да си ти Петар и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је надвладати“. Кад Христос изговара „и на том камену…“, он засигурно не мисли о обичној „рипи“, која се једним ударцем чекића претвара у „шодер“, већ о оном камену који се „станац“ назива, који стоји на некој пољани и као да су му корени у самој утроби земљиној. Он се ниједним оруђем не може ни разбити, ни обликовати.
Речи које у наставку Исус Христос изговара, уши људске до тад нису чуле, нити ће их ико поновити: „И даћу ти кључеве Царства Небеског; и што год свежеш на земљи биће свезано на небесима и што разрешиш на земљи, биће разрешено на небесима“ (Мт 16, 19). Овај детаљ и речи Спаситељеве упућене апостолу Петру, припадају такође корпусу оних тајни и тајанстава, којима новозаветни текстови обилују и које се, поред свих мисаоних напора људских, не могу спознати, разложно протумачити и одгонетнути, већ се поред тих тајанстава пролази само немошћу и побожним трепетом. То ћемо и ми урадити и запитати се. Да ли је апостол Петар, коме Спаситељ упућује ове и овакве речи, као и остали апостоли, разумели и појмили, о чему то Исус Христос слови и пророчки најављује? Дубоко верујем, да нису. Да је апостол Петар, коме се овде Исус Христос, директно, лицем у лице обраћа, разумео, о чему то Христос говори и какве му прерогативе и овлашћења предаје у Царству Славе Божије, апостол би запао (да се послужимо ововременом лексиком), у кому, тј. парализу свих чула, а последица свега тога била би смрт. На сву срећу, Спаситељеве речи изговорене и упућене апостолу Петру, биће за њега (Петра) и остале апостоле, само још једна парабола, међу многим параболама изговорених устима Спаситељевим, још једно магловито пророчанство, још један наговештај и слутња.
Одмах потом, истога дана, истога часа и на истом месту, после изговорених речи упућених апостолу Петру: „Поче Исус казивати ученицима својим, да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати“ (Мт 16, 21). Ове речи Спаситељеве изазвале су код апостола Петра већи шок од оних речи о кључевима Царства Небеског. Сав згрожен над овим црним слутњама које изговара његов вољени Учитељ и Господ, Петар ће најпре онако у себи проконтати: „Гле, па овај руши све моје планове, све моје замисли и жеље“, а онда јетко са горчином у гласу, рећи ће: „Боже сачувај, Господе! То неће бити теби“ (Исто, 22). Ми бисмо ове апостолове речи, могли проширити, па придодати и ово: „Таман посла, ти да пострадаш. Само преко нас мртвих. Све док смо нас дванаесторица у животу, о томе немој ни да сањаш“. Овај наш додатак није само плод наше маште или нашег умећа читања апостолових мисли. Апостол Христов, Симон син Јонин, заиста ће тамо, у Гетсиманског врту, покушати, да ове речи (које смо му ми ставили у уста) спроведе у дело, али ће у томе бити спречен жестоком реакцијом свога Учитеља.
Господ Христос и на ове речи апостолове (горе наведене) реагује жестоко и без имало патетике и благости: „Иди од мене Сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш оно што је Божије, него што је људско“ (Мт 16, 23). И сад, кад бисмо све ученике и све речи које је апостол у овим нашим досадашњим казивањима починио и изрекао, сабрали у једну жижу, једну целину, могли бисмо без зазора или каквог огрешења према овом ученику Христовом, рећи: тешко је наћи човека већег севапа и ината и још већег малера и малерозности од Симона рибара из Витсаиде. Све што год покуша да учини или пак да прослови, све му се то некако ишчаши и ишчевиљи и крене на погрешну страну. Подсећа нас овај племенити горштак, голубије безазлености и детиње душе, на оног старца од рода Бећковића, који се препун рана и ожиљака од љутих бојева са Турцима жалио код својих пријатеља и сабораца: „Е, ђе год сам био, свуд сам погинуо“.
И тако ће Христос у скоро истом временском интервалу обећати своме ученику кључеве Царства Небеског, награђујући га тако за веру његову, а одмах потом, тог истог апостола назвати сатаном. И ова драстична расположења Спаситељева, према ученику своме, биће узрокована његовим, апостоловим, менталним стањима и оним напред поменутим дамарањима и импулсима, којих је у изобиљу било у чудесном рибару из Витсаиде.
Остаћемо још који трен у истим пределима, на простору земље Израиља, који се именује као Галилеја. Проћи ћемо полако заједно са четворицом путника који су се запутили ка врху горе зване Тавор, да отпратимо освећење Божанским присуством и треће горе на земаљском шару. Пре овог освећења, Творац Васељене осветиће кроз времена и трајања земље (мајчице наше, која нас на свет доноси, негује и поново прима у крило своје) још две горе: Хорив и Синај. Три Свете горе: Хорив, Синај и Тавор биће почаствоване и привилеговане међу стотинама и хиљадама гора и планина, да на њих сиђе са небеских плавети, Творац њихов и да се на њима огласи. Три Свете горе: Хорив, Синај и Тавор, које треба походити и на њих узићи и без обуће на ногама својим. Учитељ Благи и Спаситељ рода људског, са тројицом својих ученика: Петром, Јованом и Јаковом, запутиће се једнога дана ка врху таворског брега. Господ Христос зна разлоге и сврховитост овог путовања и шта треба да се збуде. Тројица његових пратилаца и не слуте каквом ће чудесном и најтајанственијем догађају они сведоци бити. Од свег рода људског, само ће њих тројица бити повлашћени и почаствовани да то чудесно збивање макар једним делом чула својих отпрате и пропрате. Када су већ стигли до свог одредишта, на сам плато горе таворске, Христос ће искорачити неколико кратких корака од тројице апостола, који су међусобно водили свакако неки уобичајени разговор. Истог трена, по окончању тих својих неформалних причанија, своје погледе упутиће ка свом Учитељу. Из лица Исусовог почеће у таласима који су треперили, да исијавају светлосни зраци. А онда цела фигура Спаситељева била је обасјана заслепљујућом млечно-белом светлошћу. Очи апостола нису могле да приме ту и такву количину светлости. Пали су ничице на земљу, а својим рукама заклањали су очи своје. Повремено ће и са напором погледати у свог Учитеља окупаног у светлости. По рубовима светлосне ауре назреће контуре два људска лика. Док је Господ Христос био у средини, са леве и десне стране Спаситељеве, стајале су те две непознате придошлице. Повремено су се њихови ликови и одоре на њима јасније распознавали. Били су то: Свети пророк Илија Тесвићанин, онај чудесник, који ће заједно са праоцем Енохом доходити у близину Божију са земаљским одорама душа њихових и Свети пророк Мојсеј који ће једини од синова људских понети уз име своје и епитет, Боговидац. Да ли су апостоли по неким особеним знацима на њима или по њиховим одорама препознали њих двојицу или ће им одмах по окончању догађаја Господ Христос ту непознаницу открити, јеванђелисти о томе у својим описима Таворског збивања не говоре?
Својим ушима апостоли нису били у могућности да чују разговор који се по гестикулацијама и мицању усана њихових водио између Христа и Његових, апостолима, непознатих, гостију. Само апостол и јеванђелист Лука даје у једној реченици претпоставку или пак слутњу, шта би могао бити предмет и тема њихових разговора: „И гле, два човека говораху с њим, а то бијаху Мојсеј и Илија. Који се показаше у слави и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму. А Петар и они с њим, бјеху савладани сном; али пробудивши се видеше славу његову и два човека што стајаху с њим. И кад се одвајаху они, рече Петар Исусу: Учитељу, добро нам је овде бити; да саградимо три сјенице; једну теби и једну Мојсеју и једну Илији…“ Ову реченицу тридесет трећег стиха, девете главе Лукиног Јеванђеља, прекинућемо због једне наше опаске.
Још нерасањени, а и даље престрашени првим сценама, апостоли осећају потребу да се огласе, али шта у таквим стањима и тим тренуцима рећи, а да то што изрекну има неку своји смисленост и сврсисходност. Ништа им на ум не долази. Тај мук прекинуће, ко би други него рибар из Витсаиде. Сетих се оне сентенце: „Ако ја умукнем, камење ће прозборити“. И камен уистину проговара и оглашава се, али не речима одрасле, стасале особе, већ речима безазленог и простодушног детета.
Као кад родитељи одведу своје дете у какву играоницу или лунапарк, где има много играчака, па детету та играрија буде баш угодна, па често моли родитеље да остану још који часак, тако и апостол Христов, моли свога Учитеља драгог, да остану ту на гори, јер: „добро нам је овде бити“. Јеванђелист Лука завршава овај горе прекинути 33. стих, много опорнијим речима, него што је овај наш коментар и поређење: „Не знајући шта говори“.
Збивања на гори Таворској нису окончана. Над гором плавет небеска прекрива цео видик. На хоризонту нигде једног облака. А сада дајемо поново реч Јеванђелисти Луки: „И док он то говораше (апостол Петар Исусу) настаде облак и заклони их; и уплашише се када зађоше у облак. И чу се из облака глас који говораше: Ово је син мој љубљени, њега послушајте“. А сада одслушајмо завршну сцену овог догађаја коју нам благовести Свети апостол и јеванђелист Матеј у свом Јеванђељу: „И чувши ученици, падоше ничице и уплашише се веома. И пришавши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они подигнувши очи своје, никога не видеше до Исуса сама“ (Мт 17, 6-8). Чувши овај глас чудесни и људском уму непојамни и у њега несместив, апостоли поново падоше ничице.
Подсетимо се! Тамо на обалама јорданским приликом крштења Спаситељевог руком Јована Претече, Пророка и Крститеља, Оваплоћеног Слова Божијег, када се Творац васељене први пут огласио речима: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“ (Мт 3, 17), нико од апостола није био сведок тог догађаја, јер још нису од Учитеља њиховог и Господа, били позвани и сабрани. Овај поновни страх, од кога су „пали ничице“, појачан је не само овим небеским чудесним словом, о очинству Бога Оца и синовству Бога Сина, већ и спознајом макар делићем свога ума (бар за сад), које ова чудесна личност за којом су они беспоговорно пошли, кретајући тако по неизвесним и опасним стазама, а кога они називаху Учитељем својим и Господом. И да ли су се овим речима, које су до њихових ушију дошле и у њиховим умовима обреле, расточиле оне њихове илузије и опсесије о Христу-Месији васкрситељу славе земље Израиља? Свакако да јесу. Остали су ипак у умовима њиховим крњаци и уломци тих илузија. Да ове наше речи нису само испразна мозгања, посведочиће наступајући догађаји. Завршићемо ово чудесно збивање на таворском избрешку речима Спаситељевим: „И када силажаху са горе, заповеди им Исус говорећи: Никоме не казујте шта сте видели док Син човечији из мртвих не васкрсне“ (Мт 17, 9).
СЦЕНА ТРЕЋА
Ближимо се полако ка завршним сценама страшне, болне и крваве драме Спаситељског и Искупитељског дела Оваплоћеног Слова Божијег.
Стижемо сада, пратећи Симона сина Јониног на његовим стазама земаљским, уз скуте вољеног Учитеља свог и Господа, и до горње одаје – „горнице“, собе Сионске. Та одаја и дом, у коме ће се збити многи догађаји и сцене из последњих часова живота Спаситељевог, био је по светопредањском сведочењу власништво мајке Светог апостола и јеванђелисте Марка. У тој одаји обрешће се Господ Христос са свима апостолима својим, после помазивања главе и ногу Његових које обави Марија сестра Лазара, кога Христос васкрсе у дому његовом. Облиће најскупоценијим нардовим мирисима главу и ноге пријатеља и васкрситеља брата њеног, и тако несвесно припремити тело Христово за смрт и укоп (или у дому Симона Губавог у Витанији).
А тамо, у горњој соби, дође Исус са својим ученицима да прослави своју последњу Пасху и да тако не буде нарушитељ светиње својих сународника. Биће то она Пасха, пред којом се вратнице и двери рајске нису отварале. Грехопад праотаца био је преголем да би се празновањем вечери, затворене двери раја после изгнанства првих становника њених, поново отвориле. Неће их отворити ни све воде потопне, ни све жртвоване бесловесне животиње и крв њихова проливена на жртвеницима Јерусалимског храма. Ту, за истом софром и трпезом, Христос ће у присуству свих дванаест ученика васпоставити и октроисати нову Пасху, којим ће се двери рајске широм отворити и неће се затворити до конца времена, до новог неба и нове земље. Остало је још само то, да Он, Јагње Божије, излије на Крсту невину крв своју, тамо на голготском брегу, да том крвљу запечати ту нову Пасху, да је тако освети и посвети и да „кнезу таме“, разори државу његову, да га за свагда детронише и скине са кнежевског трона његовог. А када своју прву нову Пасху обави и њоме почаствова и издајника свога, Господ Христос скиде горње хаљине своје, стави убрус за појас свој и поче водом наливеном у умиваоници, прати ноге ученицима својим. Као кад мајка једно по једно чедо своје подноси под млаз водени, спирајући са њих дневну прљавштину и припремати их за починак, тако и апостоли немо и послушно скидају обућу своју и пружају ноге своје да их учитељ њихов опере и убрусом обрише. Нико од њих ни једну реч не прозбори, јер занемеше и од стида и од чуђења.
Кад се Христос приближи апостолу из Витсаиде, он не скиде обућу са својих ногу, већ јетко и са немалом дозом срџбе у себи рече: „Господе, зар ти моје ноге да опереш? Никада ти нећеш опрати ноге моје“ (Јн 13, 6-8). Ми ћемо овим апостолским речима надоместити неколико наших речи, да би сцене имале што драматичнији набој: Откако је вијека и свијета и откако је гавран поцрнио, није се видело како учитељ пере ноге својим ученицима. И тако поново, једно шиљеже у стаду, прави зијан и ствара муку своме пастиру.
Господ Христос мирно, без трунке срџбе у себи, баш као какав добри наставник и педагог, обраћа се свом ученику, непослушку и инаџији, речима: „Ако ти не оперем ноге, немаш удела са мном“ (Јн 13, 8). А тада, после ових речи, „укроћена горопад“, завапи из свег гласа: „Господе, не само ноге моје, него и руке и главу“ (Јн 13, 9). Да је неким случајем у тој просторији било неко корито или перионица, апостол би замолио свог Свеблагог и Кротког Учитеља да га целог окупа. Пошто Исус опра ноге ученицима својим и даде отпуст Јуди, издајнику своме, да иде и да учини што је наумио, он седе поново за софру. Са сетом и тугом у души својој, он се обрати преосталој једанаесторици речима: „Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ; јер у Писму стоји: Ударићу пастира и овце стада разбећи ће се. А Петар одговоривши рече му: Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу саблазнити. Рече му Исус: Заиста ти кажем: Ноћас, прије него петао запева, три пут ћеш ме се одрећи“ (Мт 26, 31-34).
Да ли је апостол чуо ове Спаситељеве речи? Ако их је чуо, да ли је разумео о чему ово Господ Христос говори? Вероватно је у себи помислио: „Ако ће ово моје одрицање бити обављено овде у граду, откуд онда петао у граду? Ко има кокошињац у Јерусалиму? Можда у неком селу у околини Јерусалима. Но, најближе село је Витанија, но и оно је удаљено петнаест стадија од града. Тај петао из Витаније морао би имати певало тј. грло, ко јерихонска труба да би се чуо у Јерусалиму. Или може бити да је неки сиромашни поклоник храма донео са собом петла да га принесе на жртву…
Прећи ћемо сада на још један детаљ и разговор између Исуса и ученика Његових. Тај детаљ, прилично магловит и неразговетан, од четворице Јеванђелиста исписује само апостол и Јеванђелист Лука у свом Јеванђељу. Одмах после речи Спаситељевих о Петровом одрицању, Христос рече ученицима својим: „Кад вас послах без кесе и торбе и обуће да ли вам шта недостаде, а они рекоше: Ништа. А он им рече: Али сада ко има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож“ (Лк 22, 35-36). Да ли су ове речи Спаситељеве поново потпалиле оне у пепелу умова њихових, скоро утуљене жишке о Христу-Месији, вођи угњетеног народа Богом изабраног. Три године они чекају овај тренутак, чекају да чују ове речи: ножеви, дакле! Но, када један од ученика рече: „Господе, ево онде два ножа, а он рече: доста је“ (Лк 22, 38), те речи нимало не поколебаше ученике Христове. Шта мари; са два ножа започећемо кавгу и чарламу. Тада ћемо отети од непријатеља његовог оружје, па га тући до истребљења.
А када се разлегне војни поклич одозго од Ливанских гора, па све доле до Арабијске пустаре, када устану кућићи и коленовићи земље Богом обећане и крену синови, Аврамови, Исакови и Јаковљеви и завојште ђеца Сарина, Ревекина и Рахиљина да кидишу и јуришну на мрског окупатора, па да видимо онда, чија ће нана црну вуну прести. Оставимо за тренутак ове патриотским жишкама већ потпаљене следбенике Христове, па да видимо код кога ће се међу апостолском братијом један од она два ножа наћи. То ћемо ускоро сазнати. Код кога је у „потајама“ био онај други нож, то никада нећемо сазнати.
Господ Христос са једанаесторицом својих ученика напушта „горњу одају“ и креће преко потока Кедрона ка Гетсиманском врту, на Маслинској гори, у сусрет свом издајнику, у сусрет Крсној смрти својој. Ноћ се полако спушта на Свети град. Понегде у домовима житеља Јерусалимских, светлуцају упаљени жишци, па се и они један по један почеше гасити. Мук завлада над уснулим градом. Само се повремено чују гласови стражара на бедемима градским, који бдију над мирним сновима становника градских и чувају најважније објекте у граду: Иродов Јерусалимски двор, палату римског намесника Понтија Пилата, судницу његову, Синедрионску зграду и храмовни комплекс. Тамо на истоку, над Витанијом, указа се пун месец и обасја град и шумарке на Маслинској гори. Не прође много, па се и месец сакри у сенци облака и тама поново прекри цео крајолик. Да ли се то и месец сакрио да не гледа грозну позорницу Гетсиманску? Христос остави своје ученике под крошњом једне маслине, па се одмаче од њих, зађе иза дебла једног гранатог дрвета и ту обави своју трократну молитву упућену Оцу своме, молећи га да га ова горка чаша смртна мимоиђе, али не по вољи Његовој, већ по вољи Оца свога, Оца небеског. За то време, апостоли приметише групу људи који са упаљеним бакљама пролазе кроз једну од градских капија, спуштајући се падином ка Кедронском потоку. За неколико тренутака, светлост упаљених бакљи поче разгонити таму по Гетсиманском врту. Колона је ишла право ка сакупљеним апостолима и Исус Христу, пристиглом са обављене молитве. Испред колоне ове ловачке дружине, учесника најгрозоморнијег ноћног лова у историји рода људског, ишао је нико други, већ ученик Христов, Јуда, из села Кариота. Идући право Господу Христу, упути му поздрав, приђе образу свога Учитеља и спусти на њега пољубац свој. „Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човечијега“, рече Исус издајнику своме. Тада један од ученика рече Исусу: „Господе, да бијемо ножем?“ (Лука 22, 49). Исус ништа не рече, већ се обрати придошлицама који сеђаху на трави: „Као на разбојника изашли сте, с ножевима и с кољем да ме ухватите. Сваки дан сам био код вас у храму и учио и не ухватисте ме“. (Мк 14, 48-49).
Док је Исус Христос изговарао ове речи, при светлости упаљених буктиња, у руци апостола Петра бљесну сечиво ножа. Док је једном руком држао нож, другом руком држао је одећу на прсима једног од слугу првосвештеничких, коме беше име Малх. Апостол замахну руком у којој беше нож. Слуга, видећи шта му се спрема клече на једну ногу. Сечиво пролете десном страном слугине главе и захвати десно ухо Малхово и одсечено ухо паде у траву. Петар замахну поново руком да докрајчи што је започео. Иза леђа апостолових, Исус ухвати његову руку, задржа је у ваздуху, па са срџбом у гласу, рече му прекорно: „Петре, врати нож свој на место његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела? Како би се, дакле, испунила писма да овако треба да буде?“ (Мт 26, 52-54). Апостол са кротошћу и смиреношћу саслуша речи свога Учитеља, саже се и свој окрвављени нож обриса о траву и врати га у кожну футролу која му је висила о пасу.
Тог тренутка саже се и Христос, својим рукама подиже одсечено крваво ухо слуге Малха, стави га на своје место, на рану из које је крв још капала и молитвом коју у себи изговори, зацели ухо Малхово. Сва ова збивања не оставише никакав утисак на ову тевабију Првосвештеничку. Двојица слугу ухватише обе руке Исусове, укрстише их на леђима и увезаше их конопцем који беху са собом понели. Десеторица ученика Христових уђоше у мрачну копрену Гетсиманског врта. Колона ове ужасне ловачке дружине са својим пленом крете лаганим корацима ка уснулом граду. Јуда, издајник Христов, изгуби се у тами ноћи. Остаде само апостол из Витсаиде да идући на маленој удаљености од позадине ове колоне да одгледа до краја овај ужасни чин. Идући за колоном, Петар поче у себи да понавља речи Спаситељеве, које пре неколико тренутака упутио њему, непромишљеном изгреднику који проли крв људску, о дванаест легиона анђела и писму које треба да се испуни. Тада спознаде апостол, да све ово што се пред његовим очима збива, није план и дело неког земаљског планера, да овај сценарио и ова режија која се на овој земаљској позорници одиграва, није људско дело или хир синова људских, већ дело Вишњих, његовом уму непојамних, планера, сценариста и режисера.
Оставимо за тренутак ову колону која се већ приближавала сухом кориту потока Кедрона и овог „шуњала“, из Витсаиде, које трапара иза колоне. Дајмо опет нашој разиграној машти и оном вечито људском „шта би било, кад би било“ мало одушка. Заиста, шта би се догодило да су сва једанаесторица апостола имала о свом пасу окачене ножеве и да Христос није прекорним гласом и речима спречио свог ученика да не настави да и даље сецка главе и уши, булументе Првосвештеничке и служинчади Синедрионске. Гетсимански врт би се претворио у крваву позорницу, а исход тог кркљанца и крвавог полома не бисмо могли наслутити.
***
Пустимо поново ове ноћне ловце да раздрагани после успешног лова, стигну до свог одредишта, а ми ћемо за тренутак ушетати у нека друга времена, у сусрет једној другојачијој и бар мало ведријој теми. Ове сцене из Гетсиманског врта, као и многе друге библијске, а новозаветне понаособ, теме и сцене биће за ових две хиљаде и нешто више љета Божијих, вечна инспирација не само богослужбених текстова (како прозних, тако и поетских), на простору целе хришћанске плироме и хришћанског комонвелта, већ и ликовних (скулптуралних и сликарских уметности), кроз иконопис и фрескопис, који су украс свих сакралних објеката широм ове планете.
Биће ове сцене и догађаји којима су испуњене странице библијских светописмена: мотиви, украси и инспирација и профаних сликарских и вајарских умећа и лајтмотиви многим музичким, сценским и литерарним (како прозним, а поетским поготову) творевинама људског ума и људског духа. Један такав украс наћи ћемо на страницама једног од многих књижевних дела, чувеног пољског романописца и лауреата Нобелове награде за књижевност, Хенрика Сјенкјевича. Биће то роман: „Огњем и мачем“.
Тамо у далеком седамнаестом веку на просторима Пољске и Украјине бесни грађански рат, један од највећих и најкрвавијих у историји Европе. Братоубиство отпочињу сиромашни слојеви друштва са једне и повлашћена богата властела такозвана „шљахта“, са друге стране. На једном од безброј крвавих бојишта, лежи сав у ранама стари и већ ислужени ратник Зашкевски. Копрена смрти већ му прекрила лице белилом. Шетајући по том крвавом разбојишту препуном мртвих, један од вођа те побуне, намесник Шкетуски, наћи ће се лицем у лице са својим ратним ветераном, препуним рана. Зашкевски, својим последњим снагама придиже се на својим лактовима и у том положају обрати се свом главно командујућем, следећим речима: „Пане намесниче, ја већ одлазим по свој небески удео. Тело ми је толико од рана избушено да се бојим, хоће ли ме Свети Петар, који је маршал код Бога и мора пазити на углађеност на небу, пустити у Рај у овако избушеној хаљини. Али ћу му рећи: Свети Перо! Заклињем те ухом Малхусовим, не одбијај ме, јер су ми неверници овако искварили телесно одело…! А ако буде какав поход Светог Михаила на силу паклену, онда ће стари Зашкевски још ваљати! А намесник, мада је као војник много пута гледао смрт и сам је задавао, не могаше уздржати сузе слушајући овога старца чије је умирање личило на залазак сунца“.
***
Вратимо се поново у Свети град! Колона из Гетсиманског врта већ је стигла до свог одредишта. То одредиште је дом Првосвештеника Кајафе. Док везаног Христа, са прекрштеним рукама на леђима ислеђују чланови Синедриона, који су се већ сакупили, напољу, у дворишту слуге првосвештеничке и читава булумента докоњака и знатижељника, стајала је око већ наложене ватре, јер ноћи јерусалимске бејаху хладне. И гле! У маси овог свакојаког света, он, Петар, ученик Христов, приђе ватри, испружи руке своје у правцу пламена да их загреје. На њему она иста одора коју је на себи имао када је слуги првосвештеничком својим ножем ухо одсекао. О пасу му је и даље ножница са оним истим ножем којим је обрадио Малха. При светлости ватре, на оделу Петровом могло се приметити неколико усирених капи Малхове крви. Сада је уистину тешко одолети, а не запитати се: Ко је заправо режисер овог трагикомичног игроказа? Ко је увео или шта је увело апостола Христовог у ово змијско легло? Је ли то љубав према вољеном Учитељу којег није могао одбранити, мада је покушао? Обећао је своме Учитељу да ће живот свој положити за њега. Је ли дошао да то обећање испуни? Или је то била мржња, пркос или обичан људски инат према непријатељима Христовим? И на крају, је ли то оно бунило и омамљеност која човека захвати у тако великим и страшним духовним кризама у којима ћелије ума људског, у тим тренуцима не обављају своју функцију? И опет, да ли се све то догађало по Вишњим плановима и упутима да би се једно од последњих Христових пророштава испунило? На све ове наше упитаности никада нећемо добити одговор.
Апостол Петар је уистину био одмах препознат. Са савршеним миром и без иједног знака преплашености на лицу, Петар води дијалог са својим сада већ старим знанцима. Реч дајемо једном од Јеванђелиста: „А Петар сјеђаше напољу у дворишту, и приступи му једна слушкиња говорећи: И ти си био са Исусом Галилејцем. А он се одрече пред свима говорећи: Не знам шта говориш. А кад иђаше к вратима, угледа га друга и рече онима што бејаху ондје: И овај бјеше са Исусом Назарећанином. И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога човјека. А мало потом приступише они што стајаху и рекоше Петру: Ваистину и ти си од њих; јер те и говор твој издаје. Тада се поче проклињати и клети да не зна тога човјека, и одмах запјева пијетао. Опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: Док пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи“ (Мт 26, 69-75). Овде ћемо за тренутак предахнути, јер нам се од ових речи дах успорио. Намерни смо да поред ових апостолових речи, прођемо са миром у души и молитвом на уснама и без иједног упитника и трунке знатижеље наше. Бисмо то учинили, али нам за то и тако нешто треба превише снаге у нама, а ње нема. Из нас, као из каквог врела кључа опака и несносна знатижеља. И сад, шта је, ту је, кренимо редом.
Говори ли ове речи које наведосмо из Јеванђеља Матеја, апостола Христовог и сведока истине, Петар ученик Христов, коме Учитељ његов и Син Бога живога обећа дати у руке, кључеве Царства Небеског, када се обојица буду обрели у слави Царства Божијег? Да ли то неко други говори устима апостоловим? Неко говори, а апостол само уста отвара. Ко је тај „неко“? Није ли поново онај кијавичави, куси „неспоменик“, навратио, да се још једном поигра са учеником Христовим? Сетимо се! Христос је већ једном упутио прекор Симону Јонином што није мислио што је Божије, него што је људско: „Иди од мене Сатано! Саблазан си ми“ (Матеј 16, 23). Да ли се може бити, сенка страха коснула срца Петровог и присилила га да се трикратно одрече свог вољеног Учитеља и то пред псима у људском обличју, који се прехрањују хлебним окрајцима и оглоданим коскама које падају са Првосвештеничких трпеза. Откуд сада страх, да ненадано посети апостола неустрашивог? Он се требао појавити пред капијом дома Кајафиног, а он би попут своје сабраће апостола, нестао у мраку Јерусалимском. Или је овај грозни гест апостолов узрокован разочарењем и очајем, што неће постати, он Петар, рибар из Витсаиде, војсковођа војеначалника Христа, Месије, најмоћнијег цара земаљског у историји народа изабраног, већ је дозволио да га ухвате, понизе, испљују и осуде на смрт срамну, којом се злочинци кажњавају. Све ово што се догодило крај упаљене ватре у дворишту дома Кајафиног остаће за нас тајна запечаћена са седам печата.
Вратимо се сада већ прослављеном петлу Јерусалимском. Када до ушију апостолових дојезди оно језиво, „кукурику“, Петар изађе из дворишта дома Кајафиног. Ехо петловог поја отпоче у таласима да одзвања у ушима, у уму, у срцу и души Петровој. Причини му се да не чује само једно „кукурику“, него стотине „кукурика“, који су мучили и раздирали изнутрицу његову. Као да се цео Јерусалим претворио у један огромни кокошињац из кога се без престанка оглашавају петли. Петар длановима својих руку прекри ушне шкољке, да би бар мало смањио надолазак тих језивих гласова, до његових слушних апаратура. Но, то му не поможе. Намах му се очи замаглише, јер из њих потече гејзир суза. Апостол, малаксао од очајања, осети за тренутак мало ведрине у души. Сузе су спрале само делић болова који су раздирали сва чувства његова. Сузе није могао зауставити. Нису то биле сузе којима се оплакује смрт вољене особе, ни сузе оних којима је неправда учињена. И, нису то биле сузе које се лију због болова телесних, а најмање сузе од пристиглих вести радосних. Биле су то сузе које душа људска излива, купећи из тела људског све кладенце и изворе сузне, а потом их кроз очне дупље тела људског, напоље избацује. Јеванђелист је уистину у праву када у своме јеванђелском слову на крају рече: „И изашавши напоље, плакаше горко“ (Матеј 26, 75).
Петар крену мрачним улицама уснулог града, без циља и одредишта. Отирао је својим рукама очи и скидао са замагљених очију ону несносну влагу, да би тетурајући се, лакше распознавао простор у Јерусалимским уским улицама којима се кретао. У његове мисли, његов заморени ум, препун нереда и свакојаких маглина и црних слутњи, допловише од некуда, речи његовог милог Учитеља које он, Свезнајући, изговори пре неколико часова: „Заиста, заиста вам кажем да ће те ви заплакати и заридати, а свет ће се радовати; а ви ћете жалосни бити, али ће ваша жалост скренути на радост… И ви, дакле, имате сада милост, али ћу вас опет видјети и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас“ (Јн 16, 20-22).
Господе, радости моја, прошапута Петар, када ће се то догодити? Похитај Господе! Храбрости имам, није ме напустила, али ми снаге недостаје. Пошаљи ми бар трунку радости, она ће обновити посустале снаге моје. Радост ће обновити болом и тугом помрачену и разорену веру моју. – Водећи овај збркани монолог, тј. несувисли разговор са самим собом, Петар се обрете пред капијом Марковог дома. Покуша да самом себи објасни, да ли је он планирао да посети дом Марков или га је неки невидљиви путовођа доведе пред вратнице дома у коме је са својим Учитељем и својом сабраћом, тог истог дана прославио Пасху. Причини му се да у горњој одаји светлуца нека слаба светлост. Капија која води у двориште беше отворена. Он два пута лупи звекиром који је висио на улазним вратима. Звук звекира огласи се у тихој ноћи. Непозната особа са кукуљицом на глави откључа врата и пламеном уљане лампе осветли лице Петрово и уведе га у предворје дома. Незнанац стави своју ногу на први праг степеништа која су водила у горњу одају и Петар при светлости препозна лице Марково. Марко отвори врата горње одаје и њих двојица уђоше у просторију. Светлост уљане лампе коју је Марко у руци носио, светлост свеће која је у каменом свећњаку стајала на једном крају великог стола и још једна уљана лампа која је светлела на другом крају стола, обасјаше целу просторију. Петар озарена лица угледа своју сабраћу који су (њих десет на броју), седела око стола. На њиховим лицима апостол примети остатке суза. И сјај у њиховим очима показивао је да се из њих изливала течност, та стална и вечита пратиља туге и бола. Петру се из грла зачу болни јецај. Док су апостоли ћутали обрадовани доласком Петровим, Петар тихим гласом отпоче пред својом сабраћом да отвара поноре своје ојађене душе, поверавајући им своје недело учињено према Учитељу свом и Учитељу њиховом. Када заврши своју исповест, Петру се поново прекри лице сузама. И апостолима поново заискрише сузе у очима. За три године које су провели уз скуте свог драгог Учитеља, нису видели сузу у оку свога сабрата Петра. И Андреј, брат његов по телу, сети се да је прву сузу у оку свога брата угледао када су играјући се у дворишту њиховог родног дома у Витсаиди, Петар повредио једном безазленом огреботином на колено, на својој нози. Гледајући сада у лице свога брата, овлажено сузама би му необично. У одаји завлада мук и тишина. Ту ноћ провешће они ту за столом, стављајући повремено своју главу на укрштене руке своје, положене на сто. Окрепљујући се повременим искиданим и кошмарним сновима.
Дом Марков постаде тако дом туге велике и дом бола големог. Као кад пилићима који су се тек обукли у мекану одору од паперја, орао уграби мајку њихову, па трче около пијучући и дозивајући мајку своју, а онда се заморени скупе у неки присенак, једно уз друго, у једну гомилу, да им буде топлије. А када им главице озебу, они поново пијучу, али мало тише зовући опет мајку да им својим перјем угреје голуждраве главице њихове. Тако и ученици Христови сабраше се на једном месту да поделе тугу и бол за родитељем својим и Учитељем који их је својом љубављу грејао, бдио над њима, над њиховим јавама и сновима и био њихова потпора, њихова снага и слобода, њихова нада и сав смисао и пуноћа њихових живота. Крвожедни орлови Првосвештенички и смрадни творови Синедрионски, уловили су њиховог Учитеља благог и Господа премилог.
А сутрадан, шестог дана недеље нико од њих неће смоћи снаге да оде и одгледа страшну и крваву драму Голготску. Један од њих, један од свег братства апостолског, отићи ће. Биће то најмлађи од њих и најмилији ученик Великог Учитеља, Јован, син Зеведејев из Витсаиде. Је ли се то младалачка крв у њему узбуркала и зажарила, па му шчедро даривала и смелости и неустрашивости? Колико је снаге у себи имао да савлада најпре емотивни набој своје душе, ума и срца и да одгледа све муке и патње свог драгог Учитеља? И колико је у себи сабрао оних чудесних енергија и да њима савлада страх од емисара или пак ухода и шпијуна Првосвештеничких који ће сваки детаљ и сваку сцену са Голготског највећег и најужаснијег места мартирства у историји рода људског, пренети својим налогодавцима. Или је то Вишњи Промислитељ послао испред престола Славе своје, свог Чиноначалника, да апостола Христовог, одведе под Голготски Крст, да очима својим одгледа и ушима својим одслуша, све што се могло видети и чути и све то посведочити пред лицем васцелог рода људског, пред лицем целе Васељене. Примиће од свог Учитеља у самртној агонији аманет, да му Пресвета Родитељка Његова буде мати, а он Њезин син. И неће се уклонити са те језиве позорнице, док не угледа ударене печате Пилатове на гробу свог вољеног Учитеља. А онда, изможден и скрхан тугом и очајем, без иједне сузе у оку, јер их је све већ излио, враћа се својој сабраћи, да пред њима проспе бар део бола и туге која га је раздирала.
Дан суботњи учиниће им се дужи од свих њихових лета животних. У муклој тишини која је тог суботњег дана владала у просторији, ученици Христови доживеће само један тренутак озарења. Као по команди неког невидљивог заповедника, апостоли погледаше један у другог. На њиховим, од несанице и измождености бледим лицима, појави се руменило. Очи њихове засијаше неким чудним сјајем, а преко њихових румених лица прели се миље и озареност. Сви у један мах сетише се речи молитве њиховог Учитеља и Господа упућене Оцу своме, изговорених пред само његово Крсно страдање: „Оче свети, ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. Док бејах с њима у свијету, ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио прије постања свијета“ (Јован 17: 9, 11, 12, 24).
Све што изрече Господ и Учитељ њихов, све се обистинило. Зар се и ове речи његове неће обистинити? Са још не пресахлом вером и надом у срцима и душама њиховим, да их Учитељ вољени неће оставити на милост и немилост земаљских звери у људском обличју, претрајаће ученици, мртвог Учитеља свог часове овог дана суботњег.
Недеља, први дан у седмици. Зора лагано улази у одају у којој тек расањени апостоли, сваки за себе се боре у мислима својим, размишљајући шта им ваља чинити. Опхрвани страхом и тугом, страхом од неизвесне сутрашњице и тугом за распетим и мртвим Учитељем својим, нису се могли ослободити тих мисли несносних.
Доле у приземљу, у улазном ходнику дома, апостоли чуше неразговетне гласове. Неразговетни женски гласови допирали су до њих. На степеништу се чу бат корака. Врата просторије у којој су апостоли боравили, журно се отворише. Озарена лица и са нескривеном радошћу у одају уђоше: Марија Магдалина, Јована и Марија Јаковљева. Учитељ је васкрсао, огласи се Марија Магдалина. Виделе смо празан гроб Његов и Анђела Божијег, који нам јави ту радосну вест. Он нас упути да вам ово јавимо. Радујте се!
Пошто пренеше ученицима ту радосну вест, њих три опет журно напустише просторију хитајући да обрадују том вешћу и друге своје пријатеље и знанце и пријатеље и знанце Васкрслог Господа. Врата се за њима затворише, а један од апостола рече: „Ове жене бунцају као да су попиле много вина“.
У том тренутку апостоли Петар и Јован се погледаше и тим погледом без иједне речи споразумеше се. Обојица журно изађоше из одаје. Хитали су убрзаним корацима ка Јосифовом врту, где беше гробница у којој беше положено тело Исусово. Гробница беше отворена и празна. У њој бејаху само платна у којима је тело покојниково било увијено. Прва помисао од које се њихове веђе сабраше од бола и грча, бејаше слутња, да су Првосвештеници по дозволи Пилатовој изнели тело из гроба и негде ван града спалили на ломачи. Са тим црним слутњама вратише се у дом Марков. Пролазили су сати као вечност. Својим немоћним чулима нису могли господарити и усмеравати их било ком циљу.
У одају ненадано бануше Лука и Клеопа. Били су то стари знанци ученика Христових. И они им јавише радосну вест да су видели васкрслог Господа, када су ишли послом у село Емаус. Испричаше им све што се том приликом догодило. Не сачекавши да Лука и Клеопа до краја искажу своје сведочење и изнесу пред апостоле сваки детаљ из њиховог сусрета са васкрслим Господом, апостол Тома не говорећи ништа, изађе из просторије и за собом затвори врата. Да ли је Тома згрожен свим овим догађајима који су се збили није имао више стрпљења да слуша којекаква бунцања и трабуњања свакојаких видиоца и визионара и њихова сведочења о Васкрслом? Да ли је апостол морао ићи да у граду обави неку кућну посету или неку другу обавезу, то никада нећемо сазнати? На крају рецимо још и то. Да ли је Тома апостол вођен „вишњим плановима“, без икаквих личних разлога, спречен да се сусретне лицем у лице са својим Васкрслим Учитељем и Господом. Остаће, да тај сусрет обави не тога дана, већ неког следећег дана, неког следећег трена и да тако за сва времена постане највећи, најчудеснији и најнеприкосновенији сведок Васкрсења Христовог. Пред његовим чудесним сведочењем, сва сумњала и сви скептици у историји рода људског погнуће своје главе. Овим анексом о апостолу Томи ишетали смо из приче коју смо започели. Поново се враћамо њој. Даћемо реч Светом апостолу Луки и саслушати његово сведочанство записано у Светом Јеванђељу: „И док они (Лука и Клеопа), ово говораху, и сам Исус стаде међу њих, и рече им: Мир вам!“
Врата просторије у којој вео већ трећи дан бораве апостоли и сви прозорски капци беху затворени. Неми апостоли усташе са својих седала. Страх и запрепашћеност ненаданом појавом њиховог Учитеља и Господа, радост и стид због свог неверја, све се то сли у једну целину од које сва осећања и сва чувства њихова посташе неупотребљива. Низ леђа њихова поче капати хладан зној, као да се са неке невидљиве леденице слива. Ледене грашке зноја почеше росити и чела њина. Покушавају да изусте неку реч, али оне су дошле до пола пута и ту стале. Не могу да стигну до свог одредишта, а не могу ни натраг да се врате. Вилице апостола као да су се срасле и залепиле једна уз другу и не дају речима да се дочепају слободе. Усне своје покрећу, али речи из уста њихових не излазе. Сада и они почеше муцати, али онако на празно и безгласно. Занемео и Симон, син Јонин. За три године од како је у близини свог драгог Учитеља, Петар, та чудесна стена Христова, први пут не пушта из себе ни гласка, што би рекла наша браћа са западних страна – ни „аваза“.
Васкрсли се поново огласи: „Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите. Јер дух нема тијела и костију, као што видите да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге. (…) Имате ли овдје што за јело? И они му дадоше комад рибе печене и меда у саћу. И узевши једе пред њима“ (Лука 24, 38-43). Проћи ће само пар дана и овај сусрет Васкрслог Христа и његових ученика поново ће се збити у овој истој просторији. Разлика ће бити само у томе што ће у том сусрету у братству апостола бити и апостол Тома, звани Близанац.
А сада пођимо заједно са апостолима у Галилеју куда их је упутио Васкрсли Господ. Ево нас поново на Галилејском језеру. Биће ово трећа наша посета овим (Христом и следбеницима Његовим) освећеним водама. Гоњен носталгијом и чежњом ка свом старом занимању и занату, апостол Петар ће испловити са својим вољеним бродићем на пучину своје омиљене велике баре, да улови коју рибицу. Са њим ће поћи и неколицина сабраће његове да му се нађу при руци. Били су то по сведочењу апостола и јеванђелисте Јована: Тома, Натанаил из Кане Галилејске, синови Заведејеви (Јован и Јаков), и још двојица неименованих апостола. Да не бисмо препричавали јеванђелски текст и сада дајемо реч Јовану, сину Заведејевом, који ће нам са лица места донети свој извештај, своју публиковану репортажу: „Рече им Симон Петар: Идем да ловим Рибу. Рекоше му: Идемо и ми с тобом. Изиђоше и уђоше одмах у лађу и оне ноћи не ухватише ништа. А кад већ настаде јутро, стајаше Исус на обали, али ученици не познаше да је то Исус. А Исус им рече: Дјецо, имате ли што за јело? Одговорише му: Немамо. А он им рече: Баците мрежу са десне стране лађе и наћи ћете. Онда бацише и већ не могаху извући од мноштва рибе. Онда овај ученик, кога љубљаше Исус, рече Петру: То је Господ. А Симон Петар, кад чу да је Господ, опаса се огртачем, јер беше наг, и баци се у море“ (Јован 21, 3-7).
И овде ћемо мало застати да овој помало зачудној, натуралистичкој сцени посветимо један тренутак пажње. И ко зна по који пут и овде у овој наоко безначајној сцени, главни актер биће, ко би други већ Симон, прозвани Петар, син Јонин. Не консултујући неког професионалног егзегету, ми ћемо несигурном логиком покушати да ову сцену колико-толико протумачимо. Голишави апостол је свакако са себе скинуо водом наквашену одећу у намери да се преобуче у суху, резервну тоалету. А када је чуо од свог сабрата и ортака Јована да је ненадани посетилац на обали Господ, Петар се без размишљања пресамитио преко ивице брода и бућнуо у воду. Је ли ово Симон, син Јонин, на најдиректнији и најочитији начин покушава да демантује ону нашу неумесну констатацију (негде на почетку ове наше приче), како је Симон Јонин био прилично у мањку са пливачким умећима. Све је могуће. Могуће је и то да је преко ивице брода висило бродско уже, у бродарском жаргону звано, паламар, за који се голишави риболовац придржавао, чекајући да му ортаци пруже одрећу како би се упристојен вратио на брод. Но, праву истину и одговор, која је од ових двеју претпоставки истинитија никада нећемо добити.
Овом сценом, као и другим сценама наоко неважним или само за један тренутак небитним у својим јеванђелским казивањима, Јеванђелист Јован узраста у очима нашим у идеалног узора искрености, простодушности, незлобивости и оне готово дечије наивности и љупкости. У исто време, његова јеванђелска казивања су прототип аутентичности, истинитости, сликовитости и документарности.
Наставимо његово сведочење, његову репортажу са обала Галилејског језера: „Чим пак изиђоше на земљу, видјеше огањ наложен и на њему положену рибу и хлеб. Исус им рече: Донесите од рибе што сада уловисте. А Симон Петар уђе и извуче мрежу на земљу пуну великих риба, сто педесет три; и од толикога мноштва не продрије се мрежа. Рече им Исус: Ходите обедујте. А ниједан од ученика не смјеше да га пита: Ко си ти, знајући да је Господ. Тада дође Исус и узе хлеб и даде им, тако и рибу“ (Јован 21, 9-13). Да ли је Васкрсли Христос пробао тазе јастије припремљено на жару? То не знамо, јер репортер о томе мудро ћути. Уосталом, Васкрсли Господ и није дошао на обалу Галилејског језера да би утолио глад или да помогне риболовцима у њиховим риболовачким мукама. Други разлози су га довели да се поново појави међу својим изабраницима. А који су то разлози, рећи ће нам опет хроничар са обале, хтедох рећи плаже, на Галилејском мору: „А када обедоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, Ти знаш да те волим. Рече му: Напасај јагањце моје. Рече му опет по други пут: Симоне Јонин, љубиш ли ме? Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Чувај овце моје. Рече му трећи пут: Симоне Јонин, волиш ли ме? И рече му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус: Напасај овце моје“ (Јован 21, 15-17). Рана која се отворила на Петровој души оне страшне ноћи у дворишту дома Кајафиног, а на коју се беше навукла скрама, знак зацељивања, сада поче поново да крвари. Слутио је апостол и очекивао овај тренутак. За трикратно одрицање да не познаје онога са киме је провео три године свог земаљског живота, нису биле довољне само сузе апостолове. За трикратно одрицање следовало је и трикратно исповедање и заклетва љубави. Ту ће љубав апостол делом и подвигом својим посведочити и на то сведочанство ставиће печат умочен у крв сопствену, изливену на крсту свом, тамо, на неком избрешку спаљеног Рима. И чуваће и сачувати и напасаће помиловани ученик Христов Симон, прозвани Петар, син Јонин, стадо – овце и јагањце Учитеља свог, Господа и Бога свог, целог преосталог земаљског живота и умножено и сачувано стадо привести пред лице свог Пастиреначалника у Царству славе Његове.
Вратимо се поново у Свети град. Заједно са апостолима, том маленом стаду Христовом и Пресветом Богоматером, Васкрслог Спаса нашег, прошетајмо до горе Јелеонске да отпратимо Спаситеља и Бога нашег пут небеских висина, у сусрет Оцу своме и Оцу нашем, Богу своме и Богу нашем, ка Небеском престолу славе своје. Збиће се тај догађај у четрдесети дан од Васкрсења Његовог.
IV
А онога дана када Дух Свети, који од Оца исходи (у педесети дан по Васкрсењу Господа и Спаса), осени Божанском силом својом ученике Христове, ништа више неће бити као што је било, ништа више неће бити исто. Додајмо овде, да ће апостоли одмах после Силаска Светог Духа на њих, своје окрњено апостолско братство Јудином издајом и срамном смрћу, вођени Духом Светим, изабрати Матију, једног од седамдесеторице и њиме комплетирати своје Христом Господом изабране следбенике.
Апостоли ће постати нова твар у свој својој датости, у целокупни својим људским атрибуцијама. Нестаће страха и болних неизвесности из целокупне људске битијности њихове. Илузије и маштарије које су их опседале свих ових љета Божијих, проведених у близини Учитеља свог, нестаће као плесан на сунцу. Спознаће многе тајне и нове спознаје које су биле скривене и недоступне уму њиховом. Онога дана, када се пламени језици улише у њих, апостоли су само привидно били житељи земаљски. Све мисли и све жудње њихове биће усмерене ка небеској Слави Васкрслог Господа и Бога њиховог. Та жудња њихова причињавала им је радост коју они никада до тада нису осећали, а њу, ту њихову радост, по пророчкој речи њиховог премилог Учитеља, нико узети није могао. Ношени на крилима те жудње и љубави и оснажени благодатним даровима Духа Светога, без трунке страха и нелагоде у себи, поћи ће у сусрет многим народима и племенима земаљским да им предају буктињу нове вере и нове спасоносне науке.
Они, који су били у сенци смртној, служећи и приносећи жртве палом анђелу, кнезу овога света, спознаће правог и истинитог Бога и славу Његову. Понеће и пренеће им ово малено стадо, Учитеља из Назарета, и следбеници њихови; име, славу и силу оног „њима непознатог Бога“, из Пантеона њихових. Пред силом и славом тог „непознатог Бога“, препуног доброте, благости, милосрђа, правде и човекољубља, сва остала набеђена и лажна божанства ишчезнуће и нестати као роса јутарња пред сунчевом топлотом и отићи за сва времена у таму мита и мрак историје.
Крст, тај презрени знак на коме су у самртном ропцу издисали обешени и на њега приковани највећи преступници и злобници, постаће знак пред којим ће колена приклонити милион следбеника Сина Божијег и Сина Пресвете Девојке из Назарета. Тим знаком крштаваће апостоли Христови, следбеници и настављачи апостолског дела, верне Христове у име Оца и Сина и Светога Духа, све до дана данашњег и крштаваће све до Суда праведног и Другог Христовог доласка.
Од гора кијевских, са обала реке Дњепра, па до реке Ганга, на ободу азијског континента и плоднога Нила у древном Мисиру; од британских острва па све до планине Атласа, у жаркој Африци, у чијем подножју лежи славом овенчана Картагина; од прастарог града Дамаска на истоку, па до далеке Иберије на западу, прокрстариће кроз патње и подвиге, кроз прогоне и тамнице ово мало стадо Христово, проповедајући нову спасоносну и свеосвећујућу реч и Слово Божије.
Лик апостола Христовог Симона Петра, рибара из Витсаиде, сина Јониног угледаће и речи његовог сведочења, његове подвиге, љубав, веру и наду у његовог драгог Учитеља и Господа, чуће и спознати житељи: Сирије, Азије, Јеладе, Македоније. Први пут пролази кроз једну од капија „Вечнога града“, на обалама реке Тибра, којим влада звер у људском обличју – тиранин: Луције Домиције Ахенобарб Нерон. Ту у Риму, апостол ће се поново срести са својим старим знанцем из сиријске Антиохије, инкарнацијом самога кнеза таме у поднебесју, Симоном Магом. Својом сатанском пиротехником, чаролијама и волшебништвом од сваке сорте, Симон Маг ће се многобожачком свету својим лажним чудотворством наметнути као божанство. Многи из стада Христовог биће њиме прелашћени. Император Клаудије, претходник Неронов, поставиће Симонову бисту између два моста на Тибру са епитафом: „Симону богу светоме“. За сулудог тиранина, наследника и усинка Клаудијевог, Симон Маг биће једина потпора, ослонац и једино људско биће које ће овај страшни умоболник волети и поштовати. Снагом своје молитве и преизоблиним даровима Духа Светога, апостол Христов ће докрајчити овог слугу сатанског и његову триклето-проклету душу предати у руке истинском кнезу станишта преисподњих. Тиме ће апостол на себе навући гњев и мржњу тиранина римског.
Из Рим,а апостол одлази на Иберијско полуострво, у римску провинцију Шпанију, а у повратку преко јужних делова Италије стиже на Сицилију. Морским путем доћи ће у славом овенчану Картагину. Северним рубовима жарке Африке допутоваће до древних градова у долини плоднога Нила: Тиве и Александрије. Из Александрије, ношен силом Божијом, обрешће се последњи пут у Светом граду, да би заједно са својом сабраћом апостолима присуствовао Блаженом Уснућу и Светом Успењу Пресвете Богородице. Опростивши се од свог вољеног града на потоку Кедрону, апостол Петар истим путем стиже поново у Рим, а онда преко Медиоланума и Галије стиже до британских острва. И ту ће засејати семе вере Христове. Ту међу народима и племенима Албиона на северу Европе, апостол Петар провешће дуже време.
За то време свирепи тиранин од рода клаудијеваца спаљује древну престоницу на обали Тибра. Двоструке мотиве имаће за тако монструозан чин. Желео је да на месту спаљеног града сагради лепши и раскошнији Мегалополис, који ће бити достојан империје у којој су обједињени простори три древна континента. Желео је у исто време да сценски доживи спаљивање и разарање прадревне Троје, добивши тако инспирацију за свој (никада написани) еп и тиме помрачи славу славног Хомера.
У Риму почињу нереди. Погорелци и сиротиња римска упиру прсте ка брегу палатинском у коме вољено чедо Аргипине млађе, у свом златном дворцу приређује светковине и баханалије. Видећи да му бес римске руље може доћи главе, проглашава присталице распетог Галилејца, римске хришћане, за главне кривце римске трагедије. Тада почиње невиђени погром невиних Христових следбеника. Хиљаде њих постаће храна за гладне зверове у арени. Стотине њих биће распети на крстове дуж свих путева који су водили из Рима, а многи од њих постаће живе буктиње које ће осветљавати стазе у врту Нероновом, приликом његових ноћних шетњи. У том погрому, наћи ће смрт и тринаести апостол Христов, Павле из Тарса. Као грађанину римском, биће му приуштена часнија смрт. Биће посечен мачем руком џелатовом.
Рецимо сада на крају и ово! Тамо где су крочиле легије и кохорте гордога Рима да са мачем у руци освајају нове просторе и пределе и да житеље тих простора приведу римском комонвелту, туда ће проћи и рибар из Витсаиде ношен љубављу и силом Духа Светога да са часним крстом у руци благовести ново светло Сунце са истока, Оваплоћено Слово Божије, Јединородног Сина, Бога јединога и истинитога и тако умножи стадо Христа Спаса и увећа пчелињаке Божије препуне пчелица Христових. И као што ће бројне војсковође и стратези римски после тих успешних освајања ући у тријумфу на челу својих храбрих чета у Вечни град, да би на римском форуму, из руку Понтифекса са Палатина примили ловоров венац у знак захвалности моћне Патрије и светине римске, тако исто, али мало другачије, одозго са британских острва, последњег одредишта у коме ће посејати семе вере Христове, сићи ће ученик Христов Симон, прозвани Петар, тријумфално у Вечни град да кроз своју крсну смрт удари печат умочен у своју сопствену крв на онај напред поменути тестамент и залог љубави трикратно обећане Учитељу свом. И примиће тада он, апостол Христов, који је по речима његовог сабрата у делу и подвигу, Павла из Тарса, уистину: „Добар рат ратова, трку заврши, веру одржа“ (Прва Тимотеју 4, 7), из руку Понтифекса над свим понтифексима, од Пастиреначалника свог вољеног неувели венац вечног живота у Царству славе Његове.
И свуда где је апостолова нога крочила, саздаће он „градине“[1] Божије са безброј пчелињака, окопати, засадити и залити живоносним водама Духа Светога и росама небеским безброј винограда Господњих. У тим пчелињацима и виноградима поставиће врле, достојне и христољубиве „пударе“[2] и матице, у лику епископа и презвитера, који ће бдити и чувати пчелињаке и винограде од недаћа и болести, од вируса кривоверја и јереси које ће вођене руком кнеза таме и духова у поднебесју скупити кошнице и раскопати винограде.
***
„Петре, приближи се време твог одласка из овог живота. Стога ти ваља ићи у Рим: тамо ћеш поднети крсну смрт и добићеш праведну награду од Христа Господа“ (Преподобни отац Јустин Поповић, Житија светих за јуни, стр. 654). Ове речи упутиће Анђео, благовесник Божији, Петру апостолу Христовом тамо горе у земљи Англа, Сакса, Брита и Нормана. Пошто је већ угарио, преорао и семена засејао на својој последњој њиви Господњој, апостолу је преостало само још да упути свој последњи благослов сачуваном и нахрањеном стаду Христовом и да журно крене у сусрет својој смрти мученичкој. Са радошћу и озарењем кренуће на тај пут. А тамо доле у Вечном граду жетва Господња била је у пуном јеку.
Римски хришћани умолиће апостола да привремено оде из града док прогони хришћана не спласну, јер је по њиховим речима потребан Цркви Христовој. Апостол ће испунити њихову жељу. Проћи ће кроз капију градску и на путу ка пристаништу Остији, угледаће у светлости лик свог Учитеља са крстом на свом рамену. Престрашени апостол обратиће се светлошћу обасјаном свом Учитељу, Господу и Богу свом: „Куда идеш Господе? Идем у Рим да поново будем распет“. Визија утихну, а апостолу би јасно на кога се ове прекорне речи односе. Вратиће се у град и отићи право пред своје џелате. Пошто је саслушао пресуду, а она је гласила: распињање на крст, апостол ће умолити своје џелате да га разапну на крсту наопако у земљу пободеном, јер им рече: „нисам достојан да умрем као Господ мој и Бог мој“. Молба му је била услишена. Отићи ће тако апостол Христов у близину и Славу свога премилог Учитеља, Господа и Бога свога и са собом повести и пред престо Божији привести хиљаде од руку „злодјеј“ покланих јагањаца Христових, да из руку Пастиреначалника Преблагог приме неувеле венце вечнога живота. Примиће апостол Христов обећане кључеве Царства Небеског и сести на један од дванаест престола у слави и светлости Царства Божијег.
Свети првоврховни апостоле Петре, стено и темељу Цркве Христове, моли Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, лекара душа и тела наших да нас исцели, спасе и да ме помилује грешног!
+ Јовиша Зечевић, протојереј – ставрофор
Крај и слава Богу!
На дан Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца
- децембар 2018. године.
[1] Пчелињаке
[2] Чуваре винограда