Пошто смо попунили и комплетирали нашу ниску бисерну и бројаницу скупоцену, вратимо се сада оној личности чије име стоји у наслову ове наше писаније, вратимо се СИМОНУ, од Христа прозваног ПЕТАР, апостолу и ученику Његовом, кога ради започесмо и попуњавати белину овог папира. Вратимо се њему, тој стени гранитној и громади људској, препуној контраста и супротности од сваке сорте. И ти контрасти и супротности водиће љуте бојеве у овој личности целог његовог земаљског живота. Тек ће се његовом мученичком смрћу, оне примирити и помирити. Сви ментални кодови и особине карактерне, васцелог рода људског, као да су се сабрали и сабрале у рибару Симону, нареченом Петру, сину сиромашног рибара Јоне, из маленог и незнатног места Витсаиде, крај обала Генисаретског језера. И сви они темпераменти, сва она дамарања људска, са свим својим немирима и мировима, која онај мудрац из древне Јеладе, Хипократ са острва Коса, именова и у њих сврста род људски, сви они, колерици, сангвиници, меланхолици и флегматици, наћи ће своје отеловљење, само у једној личности, у Симону рибару са Генисаретског језера. Да је неким чудом мудрац са острва Коса срео Симона рибара или неког његовог парњака и провео са њим или у његовој близини неко време, другачије би формулисао, поставио и своја умовања изнео на видело дана. Пођимо сада, да ослушнемо и погледамо, има ли које зрнце истине у овим нашим мудролијама и паметовањима?
Пошто Господ Исус би крштен, руком Претече свога Јована и пошто проведе четрдесет дана у пустињи, не узимајући ништа од хране и пошто извојева победу над „кнезом таме“, Сатаном, Христос почиње своју проповед, своје Спаситељско и Искупитељско дело.
А пре свега, изабраће и сакупиће дванаест обичних људи, махом простих и неуких, који ће бити оно, прво језгро и ћелија, „нове твари“ и нове вере, коју историја од постанка света није спознала и у своје хронике уписала. Биће они, дванаест апостола, дванаест ученика његових. Тако ће Господ Христос Оваплоћени Логос и Син Божији и његових дванаест следбеника, постати центар историје, онај стожер, око којег ће се сјатити сва мудрост и лепота света и свеколике Васељене.
Једног дана, обрешће се Господ Христос на обали Галилејског мора и тамо ће затећи два брата, АНДРЕЈА и СИМОНА, синове Јоне рибара из Витсаиде. Видећи где лове рибу, обратиће им се речима: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“ (Мт 4, 19). А одмах затим, приђе и другој лађи, где двојица рибара, ЈОВАН и ЈАКОВ, са својим оцем Зеведејем, крпе поцепане мреже рибарске. И њима двојици браће, Јакову и Јовану, упутиће исте речи. Сва четворица позваних, без трунке сумњичавости и без икаквих промишљања и дилема, остављају лађе своје и весла, мреже рибарске и остала рибарска “ћеревесла“ и полазе за Господом Христом, што би се по нашки рекло: „ко грлом у јагоде“. Овде, у овим сценама, задивљује нас одлучност Петрова, да пође за Господом Христом. Остала тројица: Андреј, Јован и Јаков, имају једну олакшавајућу околност и услов, да без великог промишљања крену за Исусом Христом. Петар, нема ни услова ни повољних околности за тако наглу и ризичну одлуку. Петар, за разлику од ове тројице, има породицу. На дому остаје супруга и деца. У то време, свакако је и отац Јона још био жив и супруга његова, мајка Симонова и Андрејина. На крају, ту је и Петрова ташта, мајка супруге Петрове, коју ће касније Христос исцелити од њене болести. Чопор гладних уста остао је на дому, а њих двојица су једини у дому који их могу прехранити и приуштити пристојан живот. И што би рекао онај мудрац са острва Коса, Петар баш онако флегмански и ноншалантно, све то превиђа и креће у неизвесност. Зачудо је то, што и отац Јованов и Јаковљев, Зеведеј, не реагује, већ мирно посматра све што се догађа.
Није на одмет, да неколико речи посветимо породичном статусу остале тројице позваних: Андреја, Јована и Јакова. Ни Јеванђеља, ни Свето предање цркве, не говоре ништа о породичном статусу Андрејевом и Јаковљевом. За апостола и јеванђелисту Јована, Свето предање изричито наглашава и сведочи, да је Свети Јован био и остао девственик целог земаљског живота.
Покушајмо сада да одгонетнемо, који су то разлози навели ову четворицу рибара да беспоговорно следе Исуса Христа? То важи и за следећу осморицу, које ће Христос касније призвати и придружити овој четворици.
Постоје најмање три разлога и сваки од њих има своју снагу и утемељење. Први разлог је свакако ауторитативни и самоуверен позив Христов, који ће у њиховој уобразиљи породити идеју, да их Господ Христос позива на неки много лакши и уноснији посао. Посао рибара био је уистину напоран и неизвестан. Други разлог носи у себи и страшне ризике и нимало ружичасте исходе. Пре овог Христовог ненаданог призивања и позива, ова четворица рибара са Галилејског језера су свакако чула некакве абере и шапутања о навешћеном од пророка, Месији и Помазанику Божијем, који ће васкрснути славу Соломоновог царства, истерати мрског окупатора гордога Рима, из Богом дароване земље Израиљске и смакнути са царског престола презрене цареве, Идумејске династије. Уосталом, визију оваквог Месије имала је огромна већина јеврејског народа у то време. Део Христове реченице из призива његовог: „И учинићу вас ловцима људи“, свако ће протумачити и дешифровати као заробљавање непријатељских војника и њихову ликвидацију и погубљење. Тако их тумаче и дешифрују и ова четворица позваних. У контектсту овога, наћи ћемо и разлог помирљивом ћутању оца Зеведеја. Дати два сина за слободу, робовањем напаћених сународника својих, за старог Зеведеја је част и понос.
Када смо се већ заглибили у овом колоплету маштарија и свакојаких умовања, привида и сањарија, наставимо ову причанију. Гледајући у данима који су следили сопственим видом и свим другим чулима како њихов Рави (Учитељ), исцељује од болести мноштво раслабљених од сваке болести, па и оних недуга који се самим рођењем стичу и када су видели троје умрлих: сина Наинске удовице, кћи Јаирову и Лазара Витанијског, који су силом Божанства Христовог враћени у живот, маштања, занесеност и опијеност апостола личношћу Месије Христа Учитеља и Господа њиховог, добиће неслућене и незамисливе димензије. Замислимо Христа као Месију, војсковођу и стратега, који своје рањене војнике опоравља и исцељује, а мртве војнике у ратним окршајима васкрсава и шаље поново на фронт. Овако нешто је недосањани сан многих војсковођа, стратега и ратника, који су испунили исписану повесницу рода људског. Све фаланге моћног освајача Александра Македонског и неустрашиве хорде канова монголских, не би могле овакву армаду бацити на колена и привести на потписивање безусловне капитулације. И ко не би желео да буде ратник под стегом и заставом оваквог војеначалника? А оно повремено Христово словљење о Царству Небеском и Оцу свом небеском, за њих апостоле и ученике Христове, било је само обична лозинка, тајна шифра и вид конспирације да непријатељ не спозна шта му се спрема, да тако свој будући план у заметку уништи и осујети. Трећи разлог можемо наћи у самој појавности и личности Христовој. Ако овде поменемо ону реч – харизма – из наше савремене лексике и ту реч заменимо са – снагом своје Божанске личности и ауторитета – којој се не може одолети, онда нам мора бити сасвим разумљиво, што ова четворица призваних, беспоговорно и без иједне речи изговорене, полазе за чудесним незнанцем.