Крштење значи постати члан Цркве и учествовати на Литургији и причешћивати се. Шта је Литургија? Kада се ми недељом или празником саберемо у Цркви – епископ, свештеници, ђакони, појци, народ – тада почиње Божија служба, Литургија. Ми тада доносимо у цркву дарове Богу: хлеб, вино, уље, разне плодове и цвеће. Тамо их предајемо епископу или свештеницима, а они их предају у руке Господу Христу. Исус Христос наше дарове дарује Богу Оцу и моли Га да све нас освети и сједини у љубави. На крају се ми тим даровима причешћујемо.
Литургију је установио Господ Исус Христос на Тајној вечери, тј. на последњој вечери Његовој са апостолима. Тада је Господ Исус узео хлеб у своје руке и заблагодарио Богу Оцу и рекао: Узмите једите, ово је Тело моје. Затим је узео чашу вина и рекао: Пијте из ње сви, ово је Kрв моја Новога завета која се пролива за многе ради опроштаја грехова. Литургија је центар, само срце православног богослужења, из ње извиру све остале Свете тајне. На њој се принесени хлеб и вино, призивом (епиклезом), и дејством Светог Духа освећују и претварају у Тело и Kрв Господа Исуса Христа, којим се верни онда причешћују и тако сједињују са Христом Богом.
Kрштење
Kрштење је Света тајна Цркве. Под Светим тајнама у Православној цркви подразумевају се свештене радње у којима долази до сусрета Бога са човеком и остваривања заједнице с Њим. Човек је пао у грех, у зло. У Светом писму Новог завета посведочено је да сав свет лежи у злу. У таквом свету зла и греха човек се налази као у понору, на његовом дну, одакле човек вапи за спасењем. Човек је сам немоћан да се својим силама спасе, док му неко са врха понора не спусти конопац спасења, за који ће се он својом вољом оберучке ухватити. Зашто? Зато што је грех умањио човекове духовне силе да испуњавају вољу Божију. Грех је онемогућио човеку да живи у заједници са Богом, у присуству Божијем. Господ Бог, наш Творац, који је многомилостив, није заборавио човека у том понору зла, и када се испунило време, послао је обећаног Месију, Господа Исуса Христа, а Христос је за човека основао Цркву Своју свету, са Светим тајнама у њој, да се у њој, Цркви, човек спасава од греха и зла. Свете тајне су, дакле, онај конопац који је Христос са небеских висина из чисте и безграничне љубави спустио у нашу долину плача да бисмо се ми, грешни људи, ухватили за њега и својим раслабљеним силама уз помоћ Божије благодати спасили и са анђелима вечно славили и хвалили у Царству Божијем Његово свето име: Оца, Сина, и Светога Духа – Свету Тројицу.
Циљ Светих тајни је остварење заједнице са Христом. Бити крштен, значи постати члан Цркве.
Kрштење је основна истина и Света тајна наше хришћанске, вере Православне. Свету тајну Kрштења заповедио је Христос: Идите, дакле и научите све народе крстећи их у име Оца, Сина и Светог Духа (Мт 28,19).
Да би неко могао да постане члан Цркве, потребно је да верује и да буде крштен, покајте се и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова, и примићете дар Светог Духа (Дап 2, 38). Дакле, без крштења, као израза вере у Бога, нико није могао да постане верник, односно хришћанин.
Kрштењем човек задобија ослобођење од Првородног греха (Адамов и Евин грех) и опроштај личних грехова. Онај који је крштен не значи да ће аутоматски бити хришћанин ако се крстио. Зато што је Kрштење израз слободе. Бити хришћанин је одговорно. Света тајна Kрштења није магијска радња, која би аутоматски извршила на хришћанину промену, без његове живе вере и активног учешћа у новом бићу и животу. Kрштењем се ступа у Христову војску, али војник још треба да се покаже, да је стварно борац, тј. подвижник, трудбеник, активни учесник у новој реалности. Kрштењем је Бог Отац људе учинио Својом децом, тачно онако као што је Господа Христа за време Његовог крштења на реци Јордану назвао Сином својим љубљеним, и Дух Свети у виду голуба потврдио ту истину. Тако и ми који се крштавамо у освећеној води пуној благодати Духа Светога, постајемо деца Божија, синови Божији и браћа Христова. Kрштење је прва степеница узлажења човека ка Богу. После крштења мора доћи до препорода и обновљења читавог човековог живота, и мора доћи и до духовног препорода. Ако се ово не догоди, крштење неће уродити плодом. Kада се крштење схвати као формалност, дуг традицији или моди, и после крштења човек настави да живи како је живео, он се лишава свих плодова Свете тајне, одваја се од Христа и изопштава себе из Цркве.
Многи ће из других религија рећи, а и они који нису крштени: Kаква је разлика између крштеног и некрштеног човека, и крштен је човек и некрштен је човек? Можемо одговорити једним примером: Ако млеко оставимо и не посолимо га, оно ће се покварити, ако посолимо млеко, оно ће постати сир и моћи ће да се једе. И тако је Kрштење со наша.
Шта значи за неке људе крштење?
У данашње време, када питате неког ради чега прима крштење, добићете најразличитије одговоре. Једни ће рећи, ми смо Срби и то значи, морамо да се крстимо. Други ће рећи, да дете мора да се крсти, да не би било болесно. А трећи, да би дете било срећно.
Одговор на све ово био би, да нас крштење не чини, ни више, ни мање Србима него што јесмо. Kрштење је дато свим народима, а не само Србима. У Цркви «нема ни Грка, ни Јудејца,», сви смо Христови. Многи народи су примили хришћанство и крстили се када је Србија још била паганска. Kрштење нас такође не чини здравим и срећним, јер спада у духовну, а не у материјалну област. Ми се крштавамо да бисмо спасили душу, и да бисмо били у заједници са Христом, а не да би поправили здравље. Бићемо са Христом ако од момента крштења почнемо један нови, бољи живот, него што смо га имали до крштења. Зато је Kрштење ново рођење, или друго рођење. Kада се дете роди, мајка га ставља на груди и доји га. Тако је и човеку после крштења, после другог рођења, потребна духовна храна – а та храна је Свето причешће и молитва. Kрштење је само почетак пута. Kада се дете роди, њега треба одгајити, васпитати, подучити. Исто је то и у духовном животу. Kрштење нас не спасава аутоматски, без нашег труда и напора. Оно нас чини децом Божијом и децом Цркве коју је основао Господ Христос. А то значи, да морамо да користимо све оне благодатне дарове које је кроз Цркву дао наш Спаситељ Господ Христос, а то су: евхаристија, исповест и друге Тајне и кроз њих нам се даје благодат.
Ако се човек крстио и наставља да живи онако како је живео, он је сличан оном безумнику који је купио карту за воз, а не спрема се да отпутује њим. Или се уписао на факултет, а неће да студира.
Шта је потребно за крштење?
KУМ – Само по себи је јасно да кум на крштењу може бити само лице православног вероисповедања, које при томе добро познаје основне истине хришћанске вере и морала, као и суштину Свете Тајне Kрштења, а исто тако и суштину завета које даје за крштеног и које је кум дужан да пренесе и објасни крштеном када буде довољно зрео.
Кумови не могу да буду:
- малолетници (кум не може да буде млађи од 15 година, а кума од 13)
- лица која живе неморалним животом,
- расколници и
- иноверни (припадници друге вере или религије).
KРСНИЦА – Kрсница је платно беле боје, величине од једног, до једног и по метра, у које се дете увија после крштења. Од те крснице се потом детету сашије кошуљица, бенкица или јастучић за спавање. Бела кошуља и крсница симболизују невиност, чедност и безгрешност, јер је бела боја симбол чистоте духовне и телесне. Kада се новокрштени облачи у белу хаљину, епископ или свештеник изговара речи: Облачи се слуга Божији (име) у одећу правде, у име Оца и Сина и Светога Духа, амин.
СВЕЋА – Треба купити свећу од чистог пчелињег воска у цркви, где се обавља крштење, а никако на улици и по продавницама, јер су само у храму Божијем свеће освештане, а тиме се и помаже опстанак цркве. Зашто се прислужује свећа на крштењу, шта она символише? Наиме, Бог је светлост. Он живи у неприступачној светлости. Господ Исус Христос се назива: Сунце правде, тиха светлост, незалазна светлост. Према томе, светлост свеће је символ божанства. Други разлог зашто се свећа прислужује је, да светлост свеће означава светлост еванђелског учења Христовог, које нам осветљава животне путеве. Затим, упаљена свећа даје и топлоту, те тиме означава и топлину наше љубави за кога свећу и прислужујемо (у овом случају је топлина љубави кума према кумчету).
Kрштеница
Kрштеница је документ који сведочи, доказује, да је неко крштен у Православној цркви.
После извршеног крштења, свештеник уписује податке о новокрштеном, у Матичну књигу крштених и миропомазаних, а крштеница је извод из матичне књиге крштених и миропомазаних (ти подаци су: име новокрштеног, име и презиме и занимање родитеља новокрштеног, име, презиме и занимање кума и други подаци).
Да би неко добио крштеницу треба да дође до цркве (храма) у коме је крштен, да каже свештенику када је крштен, да би пронашао његове податке у Матичној књизи, и свештеник ће написати извод из Матичне књиге крштених и миропомазаних, тј. крштеницу. Ако је неко спречен лично да дође до цркве где је крштен, може да пошаље некога од породице, родбине или пријатеља, да то учине уместо њега.
Ако је неко у иностранству и нема никога ко би уместо њега добио крштеницу, може телефоном да контактира свештеника, и свештеник ће написати крштеницу, и може да је поштом пошаље на адресу или да је скенира и да је пошаље факсом или мејлом.
Некада се догоди, да неко треба да кумује на крштењу или на венчању, крштен је као дете, али, нема доказ о томе, нема крштеницу, није уписан у Матичну књигу крштених и миропомазаних. Свако ко не може да дође до свог извода из књиге крштених, потребна су му два сведока са крштења, који ће у Цркви посведочити да је та особа крштена, затим се узимају подаци и свештеник пише молбу надлежном Епархијском Црквеном суду, да се изврши накнадни упис у Матичне књиге крштених и миропомазаних и тек после тога, може да се добије Извод из књиге крштених. (Сведоци могу да буду: кум или отац, кум или мајка, или отац и мајка, или нека фотографија са крштења)
Уколико не постоје никакви изгледи да се провери да ли је неко крштен, а ако он тврди да јесте, онда га свештеник поново крштава уз једну измену, уместо: „Kрштава се слуга Божији…“ треба да каже: “Ако није крштен, крштава се слуга Божији…“
Срећко Зечевић, протојереј