У Светом писму Новог завета, имамо јасне и убедљиве доказе о стварности смрти Господа Исуса Христа. Проповедајући своју науку, Господ Исус Христос је све више придобијао присталица за себе, уживао је велику популарност. Чуда која је чинио, још су више томе доприносила. Он је такође критиковао и изобличавао представнике јеврејске власти: фарисеје, књижевнике, садукеје и свештенике, који нису били онакви какви треба да буду, они су га због тога мрзели. Када је Исус Христос васкрсао четвродневног Лазара у Витанији, сав присутни свет се задивио томе чуду. Међутим, фарисеји и књижевници су га још више омрзли и решили су да га ухвате и убију (јер су фарисеји очекивали Месију као моћног цара и ослободиоца (од Римске власти), чак су овако и апостоли схватили Господа Исуса Христа). На Велики Четвртак, Исус је ухваћен у Гетсиманском врту, на Маслинској гори. Пошто су Јевреји у то време били под римском влашћу, они га нису могли осудити на смрт. Због тога су га одвели прокуратору (намеснику) Понтију Пилату. Он није налазио никакве кривице на Исусу Христу, али се после претње јеврејских старешина да ће га тужити цару, ако не осуди Исуса Христа, уплашио за свој положај и осудио Исуса Христа на крсну смрт. Казна распећем на крст била је једна од најтежих начина извршења казне .
КРСТ ЈЕ НАЈУПЕЧАТЉИВИЈЕ ОБЕЛЕЖЈЕ ХРИШЋАНСТВА. У ЦРКВЕНОМ КАЛЕНДАРУ СУ ЊЕМУ ПОСВЕЋЕНА ДВА ПРАЗНИКА 18. ЈАНУАР И 27 СЕПТЕМБАР. КОД ЈЕВРЕЈА, КРСТ ЈЕ СМАТРАН СИМБОЛОМ СРАМОТЕ И РУГЛА. ЗАТО СУ И РАЗАПЕЛИ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, ДА БИ ГА ШТО ВИШЕ ПОНИЗИЛИ. ПРЕТХОДНО СУ ГА ПЉУВАЛИ, УДАРАЛИ… АЛИ, РАСПИЊАЊЕМ БОГОЧОВЕКА, КРСТ ПОСТАЈЕ СИМБОЛ СПАСЕЊА, СПАСЕЊА КРОЗ СТРАДАЊЕ, ЗАДОБИЈАЊЕ ВЕЧНОГ ЖИВОТА, КРОЗ ЖРТВУ У ЗЕМАЉСКОМ ЖИВОТУ. „Ко хоће замном да иде, нека се одрекне себе и нека узме крст свој“ и без роптања и оправдања, прихвати тешкоће живота. „Крст је символ туге, бола, патње, страдања, али, у исто време, символ радости, живота и васкрсења“. [1]
О стварности смрти на Крсту говори нам Свети Јован Богослов, он каже: „Један од војника копљем ребра прободе и одмах изиђе крв и вода. И онај који виде сведочи и сведочанство је његово истинито“. (Јн 19, 34). О стварности Христове смрти на Крсту говоре и нехришћански извори као нпр. Талмуд (Талмуд сведочи о Христовој смрти и каже да је Исус Христос убијен у Петак уочи Пасхе). Затим, сведочи многобожачки писац Келс. Келс оптужује хришћане да су недоследни што сву наду полажу у Христа кога су апостоли оставили кад су видели како страда и умире.
О догађајима који су се десили после Христове смрти на Голготи (земљотрес, помрачење сунца)…о томе сведоче познати писци оног времена као што су: Талос, самарјански писац и Флегон, савременик цара Адријана, сведочи о помрачењу сунца и земљотресу који се осетио у Витинији и Никеји, где су готово све куће биле порушене.
Судница, грчки: Литостротон; јеврејски: Гавата, место, где је Господу Исусу Христу суђено, при археолошким ископавањима је нађена, то је један трг од 2.500 метара квадратних. Ту је Господ Исус шибан и стављен му је трнов венац на главу
Ботиначири су пронашли који је то трнов венац био, то је венац од сиријског патуљастог храста, који је на крајевима грана имао бодље.
СТВАРНОСТ ВАСКРСЕЊА – Свето писмо јасно сведочи о Васкрсењу Христовом. После догађаја у Гетсиманском врту апостоли су се разбежали, апостол Петар га се три пута одриче. Кад су чули да је Исус Христос Васкрсао, апостоли су реаговали исто онако како би и други људи реаговали, нису поверовали слепо у вест о Васкрсењу. Апостол Петар и Јован су потрчали на гроб да провере истинитост те речи. Када се Исус Христос јавио, апостоли који су били закључани у соби од страха од Јудеја, они су помислили да је дух, утвара, а Он им је рекао: „Мир вам, не бојте се, ја сам, ево опипајте тело моје и ране моје, јер дух нема тела и костију“. Врхунац критичности показао је апостол Тома. Он није поверовао да су апостоли видели Господа Исуса Васкрслог, већ је рекао, да ће поверовати, кад се буде сам уверио, када буде ставио прст у ране његове. Кроз Томину сумњу и неверовање, можемо слободно рећи, насумњало се цело човечанство. После осам дана, Господ Исус Христос се јавља апостолима и Томи и позива Тому да се увери. Апостол Тома кад се уверио, узвикује: „Господ мој и Бог мој“, можемо рећи, да се кроз апостола Тому, цео род људски уверио у стварност Васкрсења Господа Исуса Христа. Понашање апостола после Васкрсења, Вазнесења Господњег и Духова (Силаска Светог Духа на апостоле), када су апостоли неустрашиво пошли да проповедају науку Христову, показује, да су они били уверени у стварност Васкрсења Христовог. Они су знали да је он Васкрсао, јер су га видели, а ми верујемо, да је он Васкрсао.
ПРОТИВНИЦИ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА ПОСТАВЉАЈУ ПИТАЊЕ: 1. Зашто о Васкрсењу не пишу и нехришћански писци? 2. Зашто се Исус Христос није јавио и непријатељима?
- За Римску империју Јудеја је била на периферији царства, комуникације нису биле као данас, дуго времена римљани су хришћане сматрали за неку јеврејску секту. Горди и охоли римљани нису могли да прихвате да је тамо неки неуки прости Галилејац, спаситељ света.
- Да ли је уопште било потребно да се Христос јавља непријатељима, јер би они вероватно реаговали као и пре Христовог страдања на Голготи. Уосталом, зар се није јавио Савлу из Тарса, гонитељу и непријатељу хришћанства који је постао апостол Павле.
Срећко Зечевић, протојереј
[1]Прибијање осуђеника на стуб (crux simplex) – ‘натицање’ на колац, као и распињање на Крст, од давнине је на Истоку практиковано. Персијанци су погубљења распињањем пренели на Феничане, од њих су је преузели Kартагињани (Пуни), а од Kартагињана негде од V века, старе ере, Римљани. Тек је цар Kонстантин ову сурову казну званично укинуо (Созомен: ‘Историја Цркве’,), но, ипак, њено примењивање сусрећемо и после њега у Византији. И сам Kонстантин Велики је 335. год., пљачкајући многобожачке храмове по МалојАзији и Палестини, наредио разапињање »свих чаробњака и гатара.« – Тако историчар Прокопије (VI век) из Кесарије, указује за злочесту Теодору (503.-548. год.), жену Византијског цара Јустинијана, која се пристрасно уплитала у тадашње страначке борбе и немилосрдно елиминисала дворске противнике: »… Теодора, да би показала своју наклоност спрам /странке/ ‘Плавих’, разапне Kалиника на крст, а да га претходно није уклонила с његовог положаја, …« (Historia arcana, cap. 18) – »Либерије, по Теодорином наређењу, разапне Арсенија на крст, а Цар конфискује његову имовину, …« (Ибид., 27) – И међу Арапима Мухамедовог времена, распињање је било познато, свакако и практиковано: »Kазна за оне који против Аллаха и Посланика његова војују и који неред на Земљи чине, јесте: да буду убијени, или разапети, или да им се унакрст руке и ноге одсеку или да се из земље прогнају.« (Ал-Qур’ан, 5:33),