У доба Просвећености, на удару је је била Христова личност и еванђелски догађаји. Наиме, све што је било натприродно у Библији покушано је да се протумачи рационално. Личност Богочовека Христа је била „камен спотицања“ за многе. Господу Исусу Христу је оспоравана историчност његове личности. Овоме су највише допринели протестантски теолози у Тибингену. Наиме, у Тибингену се на лутеранском „Теолошком семинару“ тамошњег Универзитета појављује нови правац, нова школа теологије, „либерална“, већина тих теолога заступала је демитологизацију Новог завета. Либерална теологија наглашава вредност и значај индивидуалне слободе мишљења и изражавања. Она цени лична и субјективна искуства више од доктрине или ауторитета Цркве, па чак и од речи Светог писма. Либерална теологија тврди да је религија заједница индивидуа, које уједињује заједничка институција или заједничка искуства, те значај Цркве, по њима, лежи баш у обезбеђивању подршке за истраживање и изражавање различитих ставова о Богу, не у догмама и манифестовању искључиве власти над заједницом. Поимање Бога се мења кроз историју, с тога, теолошке истине нису фиксне, јер свако ново индивидуално искуство пројављује нову истину и нове аспекте којима се Бог може спознати. Дакле, карактеристике либералне теологије су: разноврсност мишљења, одбацивање непогрешивости Библије, висока доза критике према Библији, уз тежњу да се научно испитају натприродни елементи у Светом писму, велика слобода приликом хипотетисања о погледу Божијег начина постојања, инсистирање на братству људи, спремност да се теологија стави под микроскоп науке, итд. Овде је битно нагласити да постоји разлика између либералног хришћанства и хришћанског либерализма. Либерално хришћанство наговештава либералне погледе на теологију, а хришћански либерализам је став о политици – дакле, могуће је да неко буде либералан у политичким ставовима, а да при том има изворна теолошка схватања Бога и света. Од познатих либералних теолога били су: Фридрих Шлајермахер (1768-1834), Фридрих Хегел (1770-1831), Фридрих Ниче (1844-1900), Карл Барт, оснивач дијалектичке теологије, Рудолф Бултман (1884-1976), који заступа демитологизацију Новог завета, Фердинанд Кристијан Баур (1800-1860), Бруно Бауер (1809-1882), Давид Фридрих Штраус (1808-1874), Адолф Харнак (1851-1930) и његово дело „Суштина хришћанства“. У Америци је познат Паул Тилих (1886-1965), са својим делом, „Систематска теологија“. Он жели да усагласи теологију са философијом егзистенцијализма.
Фридрих Шлајермахер је био под утицајем Имануела Канта, који је оспоравао рационалне доказе о постојању Божијем, јер религија по њему има само моралну основу. Зато је за Шлајермахера суштина религије искуство, а оно се састоји у осећању зависности од Бога.
Фридрих Ниче учи против свих хришћанских вредности и он изјављује „Бог је мртав“.
По Хегелу, овај свет је манифестовање Апсолутног Духа, Исус Христос је највише манифестовање Божанског духа који се налази и у другим облицима и процесима света.
Давид Фридрих Штраус, он је написао чувено своје дело „Живот Исусов“, у којем је заузео негативан став према хришћанству. Он је сматрао да све што је у животу Христовом према казивању јеванђеља натприродно, није историјска реалност, па према томе није се ни збило, дакле, то је мит. Тврдио је и да су списи Новог завета настали у другом веку, а не у првом, и саставили су их хришћани оног времена, тзв. „Месијанско друштво“.
Фердинанд Кристијан Баур, од њега позната су дела: „Хришћански гносис“, „Символика и митологија“, „Христова партија у Коринтској црквеној општини“. Баур у својим делима разликује синоптичарску, павловску, јовановску Христологију. По њему, првобитно хришћанство је било под утицајем јудејства и гностицизма, од утицаја јудејства хришћанство ослобађа апостол Павле, а протестантизам ослобађа хришћанство од утицаја гностицизма. Баур још тврди, да су први хришћани били подељени на разне партије: Христову, Петрову, Павлову. Све партије су се измириле крајем другог века, а као резултат тог измирења настали су новозаветни списи.
Рудолф Бултман сматра за мит све оно што се разумом не може схватити, зато Бултман жели да се изврши, „демитологизација“, Новог завета.[1]
КОНТАКТИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И РЕФОРМАТОРА
Реформација која је почела на Западу, зауставила се на границама Турског царства, тако да Православна црква није доживела Реформацију. Али је зато, Реформација имала велики утицај на Православље. Било је много начина за међусобни контакт. Млади људи путују на Запад да студирају и да се усавршавају. Језуити и фрањевци предузимали су разне мисије међу православнима, језуити су такође деловали и у Украјини. Нарочито су контакти православних и протестаната били у 17. веку.
Године 1573. једно посланство лутеранских теолога из Тибингена предвођено Јаковом Андреом и Мартином Крузијусом, посетило је Цариград и предало патријарху Јеремији II копију Аугсбуршког вероисповедања. Тиме су протестанти помислили да ће изазвати Православну цркву на реформацију. Патријарх Јеремија шаље Тибингенским богословима три одговора, један 1576, 1579, 1581. године, у тим одговорима патријарх Јеремија је остао на строго православним предању и учењу. Лутерани су одговорили на прва два писма, али је патријарх својим трећим писмом, закључио преписку, сматрајући да су ствари дошле на мртву тачку. Главна питања о којима је патријарх Јеремија расправљао су: питање слободне воље, о Светом писму и предању, о Светим тајнама, итд.
Ван граница Турског царства, тачније у Украјини, ситуација је другачија, године 1596. на сабору у Брест-Литовску склопљена је унија са Римом. Они који су остали Православни, у Украјини су страховито прогањани. У оним местима где се виша јерархија приклонила унији, лаици су се организовали у одбрану православља и основали, тзв. братства. Они су објављивали књиге које су браниле православље, организовали су сопствене школе. До 1650. год. образовни живот Украјине био је виши него игде у православном свету. Учени људи из Кијева путују у Москву и много су учинили на побољшању интелектуалног стандарда у Великој Русији. У оживљавању учења, посебан допринос је кијевског митрополита Петра Мoгиле.
Један од представника на сабору у Брест – Литовску је био и Кирило Лукарис, који је касније постао патријарх Цариградски. Као патријарх, он се посветио борби против римокатоличког утицаја у Турском царству. За помоћ се обратио протестантским амбасадама у Цариграду. Поред тога што је затражио политичку помоћ протестантских дипломата, Кирил је и у теолошким питањима потпао под протестантски утицај, а његово Вероисповедање, први пут је издато 1629. год. у Женеви, по многим својим учењима очигледно Калвинистичко. Његово патријарховање је било заиста тешко. Шест пута је збациван са трона и шест пута поново постављан и на крају су га турски јаничари удавили, а његово тело бацили у Босфор. Православни су оштро одбацили Кирилово исповедање, које је осуђено на шест помесних сабора између 1638 и 1691. год.
Кијевски митрополит Петар Могила пише своје, Православно исповедање католичанске и апостолске источне Цркве, које је написано 1640. год. Директно је засновано на римокатоличким приручницима. Ово исповедање вере је признато на сабору у Јашију у Румунији 1642. год., али, тек пошто га је преправио грк Мелетије Сиригос. Он је изменио делове о епиклези (које је Петар придавао само Речима установљења), и о Чистилишту. Чак и у преправљеном облику, овај Могилин документ је најлатинскији документ усвојен на једном сабору. (Епиклеза, је призив Светог Духа на Светој Литургији, да се хлеб и вино, претворе у Тело и Крв Господа Исуса Христа).
Доситеј, Патријарх јеруслимски, његово, Вероисповедање или као се још зове Посланица источних патријараха, одговара на Кирилово вероисповедање, тачку по тачку. Питања око којих се Доситеј и Кирило разилазе су: питање слободе воље и благодати, предестинација, учење о Цркви, о броју Светих тајни, поштовање икона. У свом ставу о Евхаристији, Доситеј је прихватио латински израз трансупстанцијација. У целини гледано, Доситејево Вероисповедање је мање латинско од Могилиног.
У 17. веку долази и до контакта са Англиканском црквом. Наиме, Кирило Лукарис се дописивао са архиепископом Кентерберијске опатије, а будући александријски патријарх Митрофан Критопулос, студирао је на Оксфорду од 1617 до 1624. год. Критопулос је аутор Вероисповедања, које је благо протестантски интонирано, али много коришћено у Православној цркви. Негде око 1694. год. било је у плану да се на Оксфорду оснује, „Грчки колеџ“, али због недостатка новца, план је пропао. Од 1716-1725. год. успостављена је преписка између Православних и Нон-џурора (то је група англиканаца која се 1688. год. отцепила од Англиканске цркве), они су мислили да ће доћи до јединства православних и англиканаца. Али Нон – џурори нису могли да прихвате поштовање Богородице, светих икона, присуство Христа у Евхаристији, тако је да је преписка престала.
Гледајући на сва ова исповедања вере, можемо закључити, да ту нема православног предања у његовој пуноћи. Тако је у 18. веку настао један духовно препородитељски покрет познат под именом, Коливади или Кољивари. Њих је узнемирило потпадање православног богословља под утицај протестаната и римокатолика. Они су били уверени да ће доћи до препорода грчког народа, али не прихватањем световних идеја, него враћањем на истинске корене хришћанства, тј. поновним откривањем светоотачког богословља и православног литургијског живота. Дакле, они су тражили верност Светом предању, обнову духовног живота, повратак Светим Оцима. Посебно су истицали често причешћивање, а до тада су православни се причешћивали до четири пута годишње. Због тога су они често нападани. Сабор у Цариграду је 1819. год. одобрио њихов став. Најзначајније дело њихово јесте, Добротољубље или Филокалија, антологија аскетских и светоотачких текстова од 4. до 15. века, објваљено у Венецији 1782. год. Издавачи овог дела су: Свети Макарије Коринтски митрополит (1731-1805), и Свети Никодим са Свете Горе (1748-1809).[2]
Срећко Зечевић, протојереј
[1] Др Драган Протић, Богочовек Исус Христос, Београд 1999, 48-55.
[2] Тимоти Вер, Православна црква, Београд 2001, 96-102., Епископ данило Крстић и јеромонах Амфилохије Радовић, Нема лепше вере од хришћанске, Београд 1982, 77.