Има једна пословица убаштињена у колективном памћењу српског национа, која на прилику гласи: “Ко ветар сеје, жање олују“. И нигде ваљда ова мудролија народна, не пасује и никоме не пристоји тако, као Цркви римској, као Светопетровском апостолском трону. Као онај блудни син из јеванђеља, који напуста дом оца свога и одлази у непознато, неблагодарно, неблагословено место, да тамо пабирчи залогаје на „њивама глади“; тако ће и наследник апостолског трона из вечнога града, подлећи чарима и обећањима „кнеза овог света“, како онима понуђеним прецима нашим у Едему, тако и Христу Сину Бога живога у једној од пустиња Земље обећане, (мисли се на искушење Господа Исуса у пустињи). Мамац сатански, мамац властољубља, частољубља и себељубља, биће узроком да се тамо у години 1054. на прагу другог миленијума, anes Domini, Христов хитон расцепи на двоје. Као оно Христос, који у храму Јерусалимском, понукан (подстакнут) љубављу за чистоту и светост дома Оца свога, претура столове мењача и трговаца, тако и епископ рима руши и претура столове и одваљује камене темељце: једне, свете, саборне и апостолске Цркве, али, не да би се сачувала светост и чистота њена, већ да у њу унесе вечни немир. Блудни син, бежи из дома оца свог, а римски првојерарх баца камен на Мајку своју Цркву васељенску, не желећи да са њом пије напитак спасоносни из чаше Евхаристијске.
Уљуљкани у лагодностима и сластима овог света, од сваке сорте, и верујући да са Ватиканског брежуљка опасаног зидинама и кулама, већ господаре градом и светом, Римски првојерарх и прелати Римске цркве, ни слутили нису шта им се то, тамо горе, на северу хришћанске европе припрема, која то и каква воћка тамо зри, чије ће горке плодове морати окусити и тим плодовима се загрцнути. Предвођени револуционарима духа, који ће око себе окупити скоро половину пастве и духовне деце намесника Христовог на земљи, и ту исту паству, задојиће невиђеном мржњом, која ће бити уперена ка Ватиканским стаништима и житељима њеним. Устајући тако против похлепе и разврата, против борџијанског и мамонског духа намесника Христових и прелата римских. Збиће се то у освит 16. века ере Христове. Тада ће се Христов хитон, који је у години Великог раскола расцепљен на двоје, у дроњке претворити.
УЗРОЦИ РЕФОРМАЦИЈЕ И СТАЊЕ КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ ПРЕД РЕФОРМАЦИЈУ
Оно што карактерише 16. век, у Западној Европи, јесте појава Реформације или Протестантизма унутар Римокатоличке цркве. Циљ реформације је био повратак у хришћанство апостолског периода, а то се постиже, мислили су реформатори, «чишћењем вере од људских измишљотина, као и ослобођењем духа од мртвог слова предања». Реформацијом је разбијено јединство Западне цркве.
Реформација није дошла одједном. Наиме, Велики раскол или шизма у једанаестом веку, као тешка рана на Телу Христовом условила је бројне промене како на пољу културе, уметности, политике, тако и на пољу духовности. Док су на Истоку ствари остале мање-више непромењене, на Западу долази до великих промена. Док на Истоку цар одлучује о државним питањима, а патријарх о црквеним, на Западу о свему одлучује Римски првојерарх. Он је себе прогласио директним наследником апостола Петра и главом Цркве на земљи, односно, замеником Христовим. Ако је папа заменик Христов, онда нужно долазимо до закључка да је он и непогрешив. Све је ово проузроковало разна нова учења на Западу. У време инвазије варварских племена на Западни део царства, папе су настојале да те владаре потчине под своју власт, а с друге стране, ти владари су хтели да придобију папе за своје циљеве. Ниједан спор међу државама није могао да прође без папе. Ово мешање папа у чисто политичке ствари, скупо ће коштати Римску столицу. Сукоб са владарима, довешће до Авињонског ропства папа. Од времена првог Крсташког рата, почињу се појављивати индулугенције. Појава индулугенција и папско Авињонско ропство ће и довести до Реформације. На Реформацију утичу и хуманисти, нарочито Еразмо Ротердамски. Наиме, четрнаести, петнаести век, су били време рађања великог културног, философског покрета званог хуманизам (ренесанс) (од 13. до 16. века). Овај покрет хуманизма, није рођен у оквиру Цркве, и није вођен Црквом, и на много начина био је реакција против Цркве. Покрет хуманизма је глорификовао човеков таленат и људске напоре. Хуманизам се јавља као реакција на средњевековни начин живота и мишљења. Наиме, после укидања Платонове академије, 529. год. а нарочито после пада Цариграда 1453. год. многи образовани Грци су избегли на Запад, поневши са собом рукописе старих грчких философа, нарочито је било интересовање за Аристотела и Платона. У самосталној држави Фиренци, Козма Медичи је примио под своје старање учене византијске избеглице, и под њиховим утицајем основана је Платонова академија у Фиренци. У овом периоду хуманизма се настоји да се философија и наука одвоје од теологије. По хуманизму, главно је човек, homo, њега не интересује небески рај, него овоземаљски живот. Човек је постао μετρον τον παντον, мера свих ствари. Разлика између хуманизма и хришћанства је у томе што хуманизам поставља човека, уместо Бога, у центар. Човек је центар свега и мерило свега, а не Бог. Хуманизам хоће да постигне срећу човекову, не у складу са Богом, него, мимо Бога, без Бога. Као нужну, пропратну последицу хуманизма, видимо обнову (ренесанс), античке философије, науке, уметности. Античка философија не зна за неко натприродно биће које би било извор морала, с тога је и дошло до пада морала и вере. Вера је за хуманисте била само машта, сан, предмет за сентименталне жене и калуђере, како нас обавештава Савонарола. Тај ренесансни хуманизам је означен индивидуализмом. Ми нисмо само људи, него и јединствене јединке. Као плод оваквог индивидуалистичког погледа на човека, дошло је до промене односа према Богу, наиме, лични однос према Богу постао је важнији од односа према Цркви као заједници, и то ће касније довести до реформације.[1]
Продаја поменутих индулугенција довешће до огромног богаћења папа и оних који су били у његовој близини. Од тог новца је саграђена базилика Светог Петра у Риму. Тај новац је често употребљаван и за покретање ратова. У то време је владала у Римској цркви симонија (куповање црквених чинова) и ништа лакше није било добити неки црквени чин, само је требало дати одређену суму новца. Због великог новца и богаћења долази до пада морала, борба против вештица, све је то одавало мучну слику и загађену атмосферу. Само је било питање времена када ће доћи до „револуције“.
„Папа Каликст III (1455-1458. год. ), који је дошао на папски трон после Николе V, (1447-1455) истицао се безобзирним непотизмом. Двојицу својих нећака је поставио за кардинале. Један од њих је Родериго Борџија, потоњи папа Александар VI. Папа Сикст IV (1471-1484), за време његовог понтификата владали су непотизам, корупција и симонија. Пет његових нећака је поставио за кардинале, а осталу родбину је збрињавао на разне начине. Његовим је одобрењем краљевски пар Фердинанад Арагонски (1479-1516) и Изабела Кастиљска (1474-1504) организовао најгрознију инквизицију, шпанску инквизицију, на чијем челу је био доминиканац Томас де Торквемада. Подигао je чувену Сикстинску капелу у Ватикану. Године 1476. увео је празновање Богородичиног безгрешног зачећа, који се светкује 10. децембра, а папа Климент XI увео га за целу Римокатоличку цркву као обавезан празник. Папа Инокентије VIII (1484-1492), је имао неколико природне деце. Од султана Бајазита је примао годишње 40.000. дуката, да до смрти држи у затвору брата султановог, који је био опасан за власт султанову, и који је допао у ропство папи. Овај папа је повео истрагу против вештица, увео је суђење вештицама 1484. г. Увео је казнену књигу за кажњавање вештица, тзв. «Чекић за вештице». Његов наследник је био папа Александар VI (1492-1503), из породице Борџија. Александар је био велики таленат, али је зато био најнеморалнији папа. Своју природну децу је хтео да постави на владарске престоле и у том циљу није штедео никаква средства да то постигне. У време његово, велики проповедник реформе цркве и велики аскета Јероним Савонарола је 1498. год. спаљен на ломачи, јер је између осталог критиковао у својим проповедима недоличан живот папин. Ћерку Александрову, Лукрецију Борџију су оптуживали за инцест и са братом и са оцем. Син Александров, Цезар Борџија, он је био још гори, и он се држао девизе Aut Caesar, aut nihil, или Цезар или ништа. Александар VI умире 1503. год. као што се наводи од отрова, који је у кући његовог сина био намењен неком богатом кардиналу, а додељен њему. После Александра за папу долази Јулије II ( 1503-1513), велики ратник и државник, али никакав свештеник. Он је водио рат и са Немачком, Француском и Италијом. Он је 1506.г. положио камен темељац за величанствени Петров храм у Риму. Француски краљ Луј XII и немачки Максимилијан, да би се одбранили од папе, сазову реформни сабор 1511. у Пизи, али, папа је растерао тај сабор и сазвао сам, свеопшти реформни сабор у Риму, тзв. Пети латерански сабор од 1512-1517. Годину дана после отварања сабора, папа је умро. Он је био велики мецена уметницима као што су: Браманте, Микеланђело, Рафаел. После Јулија, изабран је папа из породице Медичи Лав X (1513-1521). Он је био велики мецена уметности и веома образован човек, али није био црквен човек. Не може се проверити, али се претпоставља да је он рекао да је прича о Исусу Назарећанину донела много користи римској столици, и да је приликом благослова, који је народ очекивао, рекао: «Свет хоће да га варају, дакле, варајмо га.» Он је желео да заврши цркву Светог Петра, биле су му потребне паре. И онда су Римокатолици измислили учење о индулугенцијама. Ко купи индулугенцију добије опрост грехова прошлих, садашњих и будућих. Да су индулугенције нешто нормално код Римокатолика и по њиховом веровању нешто сасвим логично, то се доказује овако: постоје еванђелске заповести и савети. Хришћани су обавезни да испуњавају заповести. Савети нису обавезни, него ко хоће да их прихвати и живи по њима тај чини добро. Ко изврши заповести тај ће се спасити, ако испуни и савете, тај је учинио добрих дела више него што му је потребно за спасење. Тај заједнички вишак добрих дела сачињава једну духовну ризницу с којом располаже папа. Из те ризинице по својој архипастирској власти он може поделити опрост од греха онима који посте, кају или учине добро дело, неким новчаним прилогом. То сакупљање индулугенција је изазвало Мартина Лутера да крене у реформу Цркве.»[2]
Срећко Зечевић, протојереј
[1] Протојереј др радомир Поповић, Појмовник Црквене историје, Београд 2007, Софија Куломзина, Идите и крстите све народе, Цетиње 1999, 72. Лазар Милин, Научно оправдање религије, Апологетика, књига I, Београд 1976. 63-65.
[2] Јевсевије Поповић, Опћа Црквена историја, Сремски Карловци 1912, 226-229, и Митрополит Загребачко-љубљански Јован, Римске папе, Загреб 2008, 87-92.