Skip to content

ПРОТЕСТАНТИЗАМ – РЕФОРМАЦИЈА – МАРТИН ЛУТЕР

Рођен 1483. умро 1546. године.  Потиче из рударске породице из Тирингије у Саксонији, из места Ајслебен. Васпитавао се у месту рођења, затим код монаха у Магдебургу и у латинској школи.

Године 1501. прелази на универзитет у Ерфурт, да студира право, по жељи свога оца. Али, он се опредељује за класичне науке и богословље. Године 1505. стекао је диплому. Неколико месеци касније, за време једне страховите олује, умало га није ударио гром и он се заветовао да ће се замонашити. Исте 1505. год. ступа у августиновски манастир у Ерфурту. Лутеров отац се томе противио, али се Лутер није поколебао у својој одлуци да се замонаши.

Године 1507. је рукоположен у чин свештеника и прелази на универзитет у Витенберг као предавач етичке философије. Одао се изучавању Блаженог Августина и апостола Павла. На истом универзитету је и докторирао 1512. год. После доктората, предаје Свето писмо на универзитету у Витенбергу. Приликом једног путовања у Рим 1510. год. био је запањен декаденцијом  Цркве. У четрдесетој години оженио се са бившом монахињом, Катерином Вон Бора и имао је петоро деце. [1]

РЕФОРМАЦИЈА

Лутер је започео реформацију римокатоличке цркве иритиран продајом индулугенција, од стране доминиканца Јована Тецела. Наиме, Лутер је 31. октобра 1517. г. на вратима дворске цркве у Витенбергу истакао својих 95 теза и упутио позив на расправу свакоме ко је другачијег мишљења да му то у дискусији и докаже, овај дан светкују протестанти као празник реформације. Тецел и његови истомишљеници прогласе Лутера јеретиком, а Лутер на то одговори још жешћим нападом. Са целим случајем је упознат папа Лав X. Уз Лутера је велики број присталица на универзитету. Лутер је папи писао са поштовањем и папа 1518. год.  позива Лутера у Рим. Лутер је затражио од Фридриха Мудрог, саксонског изборног кнеза, да му се суди у Немачкој. Папа онда пошаље кардинала Кајетана (Тома де вио Кајетан), да Лутера саслуша у Немачкој да га наговори, да порекне своје тезе. Лутер на то не пристаје. Ови разговори су вођени у Аугсбургу. Лутер да би избегао строге мере бежи из Аугсбурга. Лутер апелира папи «Од лоше обавештеног папе, папи ког ваља боље обавестити». Рим је видео да се спор неће лако изгладити и папа шаље Милтица, да покуша благим мерама да наведе Лутера бар на ћутање. Лутер пише папи Лаву X и обећава да ће ћутати, ако и његови противници буду ћутали.

Коначан раскид са Римом догодио се после јавне расправе у Лајпцигу 1519. год. Наиме, чувени теолог на Универзитету у Инголштату, др Јован Ек, позове Лутеровог присталицу Андреју Боденштајна из Карлштата, (названог Андреја Карлштат, ) у Лајпциг, на јавну дискусију. Пошто је Лутеру тешко падало обећање да ће ћутати, овај изазов Јована Ека је једва дочекао, па је и непозван дошао у Лајпциг на заказану дискусију. Расправа је вођена о индулугенцијама, о потреби добрих дела за спасење, о слободној вољи човековој, о папском примату. По питању добрих дела, Јован Ек је довео Лутера у безизлазан положај, Лутер је тврдио да добра дела нису потребна, него вера, Ек му цитира Васељенске саборе, и Јаковљеву посланицу, «вера без дела је мртва». Лутер на то одговара да је та посланица празна као слама. Ек издејствује у Риму да 41. теза Лутерова буде осуђена као јерес, те папа затражи од Лутера да у року од 60 дана напусти своје тезе. То Лутеру није падало напамет.

Папа 1520. год. је булом Exurge Domine – Устани Господе, осудио Лутера и 41. тезу и искључио га из римске цркве,  на шта му Лутер одоговара списом «Против буле антихристове», а папину булу спаљује 10. децембра 1521. год. пред градским вратима и спалио Зборник црквеног права.  У овом периоду велики пријатељ Лутеров је био Меланхтон 1497-1560. год.

Папа се обрати цару Карлу V, да умири Лутера. Цар сазове државни сабор у ВОРМСУ 1521. год. На том сабору Лутер је испитиван за јерес. На питање Јована Ека, да ли се одриче својих списа и њиховог садржаја, одговара, «да се не одриче док их не оповргну Светим писмом». Своју смелу одбрану завршава речима: «Друкчије не могу, ево ме, тако ми Бог помогао! Амин!.» На овом сабору је Лутер осуђен, и следовало му је прогонство, цар му је дао 20 дана, времена, да се врати Римској цркви. Да би га спасао, кнез Фридрих Мудри, пошаље људе да га тајно одведу у ВАРТБУРГ,  где живи скривено под именом ритер Георгије (Џорџ), и за то време преводи Библију на немачки језик и превод штампа 1534.год. 

Док је Лутер преводио Библију, ток реформације је ишао онако како Лутеру није одговарало. Она се претворила у социјалну револуцију. У граду Цвикау појавили су се ултрареформатори који су под утицајем Томе Минцера, прогласили крштење деце безвредним, па су се почели поново крштавати и назвали су их анабаптисти. Али, они се нису задржали само на крштењу, него су били права напаст за ондашњи поредак и ред. То је навело Лутера да дође у Витенберг 1522. год.

У појединим покрајинама 1523. год.. сељаци су се дигли против племића и свештенства и манастира и почеше све уништавати позивајући се на Лутерово тумачење Светог писма,  оштећују олтаре, избацују иконе, итд. На ово реагује Лутер својим списом: »О светској власти», где признаје божанско порекло власти и допушта само пасивно противљење тиранији.  Лутер се ставља на страну власти и саветује да се не попусти пред разбојницима и крвопијама. «Као што се магаре мора тући, тако је и прост народ могуће насиљем држати у послушности.» Лутер те сељаке назива «бесним псима» и саветује кнезовима «сеците мачем, ударајте, кољите, колико год можете».

            Када су римокатолички кнезови, епископи и слободни градови видели напредовање новог учења, склопише под вођством Аустрије, Баварске и римокатоличких епископа 1524. год. у Регенсбургу, тзв. Регенсбуршки савез за одбрану старе цркве.

Против овог савеза удружише се 1526. год. лутерански сталежи, тј. лутерански кнезови и слободни градови у Торгови, са изборним кнезом саским, Јованом Постојаним и са хесенским грофом Филипом Великодушним, склопе, тзв. Торговски савез.

Сукоб између римокатолика и протестаната се све више заоштравао. Године 1529. државни сабор у ШПАЈЕРУ је донео решење да се ново учење не шири, и његове присталице да не присвајају римокатоличке цркве и манастире и црквена имања. Присталице реформације нису биле задовољне овим решењем, протествовали су против њега и од тада римокатолици реформаторе називају протестантима.

Године 1528. Лутер пише «Катихизис», 1529. год. пише «Мали катихизис за народ».

Године 1530. почињу разговори у АУГСБУРГУ. Наиме, цар Карло V је упутио позив за сабор у Аугсбургу. Већина протестантских кнезова се одазвала позиву и дошла на сабор. Пошто се радило о питањима вере, били су ангажовани Лутер, Меланхтон и други. Имали су задатак да саставе једно исповедање вере. Захтевано је од Универзитета у Инголштату да прикупи и одбаци сва одступања од Цркве. Јован Ек је сачинио листу од 404 тачке које је доставио цару. Меланхтон и протестанти су саставили исповедање вере за које су мислили да ће бити прихватљиво за све. Текст исповедања има 28 тачака. Првих 21 се односе на питања вере. Лутерово учење о крштењу и причешћу само је површно назначено у исповедању. Одбацивање других тајни пропраћено је ћутањем. Нема речи о Светом писму, као једином извору вере. Тачка 22. говори о причешћивању под оба вида, 23. о браку духовника, 24. о црквеној служби, 25. о исповести, 26. о посту, 27. о монашким заветима, 28.  о епископској власти.  Цар је исповедање предао на процену римокатоличким богословима Еку, Фаберу, и они саставе Responsio Augustanae ConfessionisОдговор на Аугзбуршко исповедање. Протестанти су саставили одговор, одоносно Апологију, Apologia Confessionis Augustanae. Ово исповедање је постало уџбеник протестантизма.

            Ситуација се све више заоштравала и свака страна је „за одбрану“ створила савез. Године 1531. протестанти стварају Шмалкалденски савез. Касније ће и римокатолици  створити савез, то је, тзв. Католичка лига, основана у Француској у јеку борбе хугенота и римокатолика.

            Расцеп је био толико велики да је папа Павле III 1537. год. на наваљивање царево, позвао протестанте на сабор у Мантови. Лутер одбије позив и у своме познатом спису Шмалкалденски чланци 1537. год. формулисао је своје учење још оштрије него Меланхтон у својој Апологији

            Папа сазива 1545. год. сабор у Триденту, да би некако дошло до измирења Римокатолика и Протестаната, на који је позвао и Лутеране, али су ови одбили да учествују на сабору. Лутер је чак написао и једну брошуру: «Против папства у Риму, које је ђаво основао».

Цар се згрануо на то што Лутерани нису учествовали на овом сабору. Цар покушава и на сабору у Регензбуругу 1546. год. да измири завађене стране, али безуспешно и од тада цар предузима оштрије мере. Лутер умире 1546. год.

После Лутерове смрти долази до рата између Шмалкалденског савеза и цара, од 1547-1553. год. 

По жељи папиној, сабор из Тридента буде премештен у Болоњу. Док се по жељи царевој сабор не састане опет у Триденту. Цар је 1548. год. у Аугзбургу написао услове мира, у коме се Протестантво обавезује, да за неко време све догматске разлике са Римокатолицима сведе на минимум и да призна власт папе и епископа, а с друге стране, дозвољено им је да имају ожењене духовнике и употребу чаше при причешћу. Ни Римокатолици ни Протестанти нису овим били задовољни. Папа Јулије III 1551. год. опет сазове сабор у Триденту. А цар је протестанте присилио да пошаљу тамо своје делегате. Сабор се растури, јер је Мориц Саксонски, напао цара 1552. год. и цар је видео да не може лако са Протестантима и нареди свом брату Фердинанду, да склопи са Протестантима примирје, а затим и мир и тако је 1552. год. дошло до Пасавског уговора, у граду Пасау.  А после три године 1555. год. склопљен је Аугзбуршки религиозни мир. Аугзбуршки мир је споразум, који су потписали Карло V и снаге протестантског Шмалкадског савеза, 25. септембра 1555. у граду Аугзбургу. Тим споразумом окончано је насиље између Лутерана и Католика у Немачкој. Овим миром, изједначена су права Католика и Лутерана. Тиме је лутеранство постала службена вера у Светом Римском Царству. Према принципу, лат. cuius region, eius religio, који значи: „чија је земља, онога је и вера“ или „кнежева земља, кнежева вера“, одређује се вера у појединим подручјима, што заправо значи, да вера регионалног владара, одређује веру поданика.

  • Немачки кнежеви (њих 255) могу слободно да одаберу која од две вере (лутеранство или католичанство) ће бити службена вера њиховог подручја
  • лутерани, могу да задрже територије, које су одузели католицима након мира из 1552. год.
  • Католички бискупи, који промене веру, морају предати своју бискупију.
  • Током одређеног прелазног периода, породице имају времена да се преселе у подручје, где је допуштена њихова вера. Као вере спомињу се само, Католичанство и Лутеранство.

Аугзбуршки мир је био умерено успешан у решавању проблема насталих у царству. Повећана је толеранција, а царство је ослобођено тензија. Остало је још мноштво нерешених питања. Анабаптисти и Калвинисти, нису били заштићени тим споразумом. Толеранција није службено постојала за калвинисте све до Вестфалског мира 1648. год. Нетолеранција према хуситима доводи до Тридесетогодишњег рата. Религиозна подела створила је у Немачкој политичку поделу, која је трајала до XIX века. Лутеранство се шири у Пруској, Мађарској, Данској, Шведској и по свим областима Балтика. [2]

Присталице Лутерове се зове Лутерани или протестанти. Евангелистичка црква је уједињена црква Калвинова и Лутерова. Презвитеријанци су присталице Калвинове. Евангелисти хелветског(швајцарског) вероисповедања су присталице Цвинглијеве.

Срећко Зечевић, протојереј

[1] Радомир Поповић, Појмовник Црквене историје, Београд, 2007, 252, и Мирча Елијаде, Историја веровања и религијских идеја, књига друга, Београд 1991, 203.

[2] Протојереј др Радомир Поповић, Појмовник црквене историје, Београд 2007, 238-240, 250-252,262  и Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Сремски Карловци 1912, 230-245 и сајт IntRes: www. wikipedia.org/wiki/Protestanti, преузето 20. 6. 2008.

Designed by ANTICFORMA. Copyright © 2021 Saborni hram Kragujevac