Смрт је страшна и ужасна ствар, а поготову смрт неке веома драге особе као што је то мајка или отац. Да ли постоји решење проблема смрти? Постоји. Господ Исус Христос је дао решење проблема смрти. Сва мудровања људска, све философије и све религије овога света покушавале су и покушаваће да реше највећу мистерију, највећу тајну, тајну смрти. Од када се човек појавио на овосветској позорници живота, поставио је себи питање, које га ево већ хиљадама година мучи и оптерећује. То вечно питање је, шта је смрт и како победити смрт?
Господ Исус Христос је не речима, не философијом, не апстрактним идејама, дао одговор на вечно питање човеково, како победити смрт? Свој одговор је дао на делу, својим славним Васкрсењем. Васкрсењем нам је показао да ће сви они који су умрли, приликом Његовог Другог доласка васкрснути из мртвих, као што је и Он после свог Kрсног страдања Васкрсао из гроба. „Васкрснувши из мртвих Христос је васкрсење из мртвих учинио могућим за све људе и добре и зле. Питаће се неко, како је то Христос победио смрт када ми и даље умиремо пређашњом смрћу? Тачно, смрт постоји, али је благодаћу Богочовековог Васкрсења она престала да буде за људску природу проклество, ужас, страх, већ је постала привремен и пролазан сан. Свети Јован Златоусти на једном месту каже: Ми и сада умиремо пређашњом смрћу, али не остајемо у њој. А то не значи умрети. Права, истинска смрт је кад онај који је умро нема више могућности да се врати у живот. Ако ће он после смрти оживети и притом живети бољим животом, онда то није смрт већ спасење.
Шта су задушнице и како Црква обележава задушнице?
- Преминути– значи прећи из овог привременог живота у онај други, вечни.
- Задушнице – (за душу) – дан посвећен умрлима, када се приносе молитве и даје милостиња за душе покојника.
- Покој – значи, вечни мир, каже се: покојна му душа била, вечан покој, одн. Вечни мир души његовој.
- Парастос – (грчки: парастасис – што значи посредништво, заступништво – јер се у овој служби Црква молитвама заузима, посредује, заступа и моли пред Богом за умрлог.
- Панихида – ( панихис – пан = сав, цео; никс = ноћ; адо= певам) – панихида је у почетку била свеноћно богослужење, а касније је постала служба за умрле.)
- Даћа – (Од глагола дати – даје се; или се у неким крајевима назива мртвено или подушје) – народни изрази за парастос. Даћа – оно што се даје – у спомен покојнику, молитва, панаија (жито) прислужена свећа.
Откуда парастоси и молитве за умрле?
Пре свега сам појам Цркве као заједнице верних која се састоји не само од живих (по људском поимању) него и од уснулих њених чланова, као и вера у загробни живот, у опште васкрсење мртвих, праведни Суд Божији, имали су као нужну последицу приношење молитава за „блажени покој“, оних који су у Христу уснули. При вршењу помена и молитава за умрле, Црква се руководи апостолском заповешћу да се молимо један за другога и за све људе. „Молите се Богу једни за друге“ (Јк 5,16). Црква се тако моли за све своје чланове. Јер „ било да живимо, било да умиремо, Господњи смо“ (Рм.14,8) а пред Богом сви су живи!
Историјски чиниоци који су довели до појаве молитава за умрле
Наиме, код многобожаца и код Јевреја постојали су у време појаве хришћанства посебни обреди и чинови у част и спомен мртвих који су, нема сумње, бар споља утицали на стварање сличних литургијских манифестација и код хришћана, али су у хришћанству добили ужи смисао. Тако нпр. у Старом завету се наводи да је Јуда Макавеј послао у Јерусалим све оно што је потребно за приношење жртава за оне који су погинули у рату. А код многобожаца (старих Грка и Римљана) је био обичај изношења јела на гробове покојника, јер су веровали да са пријатељима тамо једу и умрли. Али код хришћана брига за упокојење душа умрлих, показивала се нарочито у милостињама, јер она храна која се износила на гроб давала се сиромашнима и бескућницима и показивала се у делима љубави, а посебно у молитвама. Зато нема потребе износити на гробове наших покојника обилну храну и пиће и то претварати у баханалије и пировања. Најбитнија је молитва која се приноси за покој душе покојника.
Kада се врше парастоси ?
Помени за умрле (парастоси) се дају у 3. 9. и 40. дан после смрти, као и на пола године и годину. Парстос у трећи дан символише тродневни боравак Христов у гробу, и врши се и у част Свете Тројице.
Девети дан – због девет анђелских чинова, са молитвом да се душа умрлог приброји њиховим чиновима.
Четрдесети дан – у част Вазнесења Христовог у 40. дан после Васкрсења. Четрдесети дан после смрти, душа човекова излази пред праведни суд Божији.
Задушнице – (задушни дани)
У Православној Цркви задушнице (задушни дани) освежавају и јачају нашу свест да смо ми и наши умрли хришћани – рођаци, један недељиви живи организам, једна иста жива Црква. Наша је дужност да се тих задушних дана молимо у храмовима и на покојиштима (гробљима), а исто тако и да чинимо милостињу за душе умрлих, с дубоким уверењем да ће Бог примити приношења за покој душа оних којима су намењена. Опште задушнице су: МИТРОВДАНСКЕ, МИХОЉСКЕ, У СУБОТУ МЕСОПУСНУ, ДУХОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ.
Објашњење порекла, митровданских и михољских задушница?
Митровданске задушнице – Оне су обичај Руске цркве од које смо и ми примили. Наиме, Димитрије Донски после победе над Татарима на Kуликовском пољу 1380.год. отишао је у Московску обитељ Живоначалне Тројице, преподобном Сергију игуману, и савршивши тамо помен погинулим војницима, предложио је Цркви да чини овај помен сваке године у суботу митровданску (то је субота пре празника Светог великомученика Димитрија – Митровдан – отуда назив „митровданске“ задушнице или „митровске задушнице“). Стога је црква прибројала и ове задушнице осталим, само што се не молимо само за војнике, него за све умрле, упокојене.
Михољске задушнице – За њих се не зна ни њихов постанак ни зашто су баш везане за дан Kиријака Отшелника 29. септембар? По Бранку Цисаржу, пошто су се ове задушнице појавиле први пут у крајевима Kарловачке митрпололије и у Босни, дакле, у пределима које су биле у саставу Аустроугарске, с тога решење ових задушница треба тражити у локалним приликама. Наиме, требало је наћи у Kарловачкој митрополији место за јесење задушнице. Ако бисмо примили митровданске задушнице од Руса на то не би гледале – благонаклоно аустријске власти. Зато се хтело везати јесење задушнице за празник Архистратига Михаила 8. новембра, отуда се зову Михајловске = Михољске задушнице. Ако би примили ове задушнице то би оне падале одмах иза 1. новембра, кад је Римска црква имала дан Свих светих, и то би личило иа угледање на Римску цркву и та је комбинација одбачена. И узет је неутралан термин за јесење задушнице 12. октобар по новом и 29. септембар по старом, дан Kиријака Отшелника ( а 29. септембра римокатолици славе Арх. Михаила). (Др Лазар Мирковић, Хеортологија).
Шта је потребно за парастос?
За парастос је потребна кувана пшеница (кољиво, жито, панаија), свећа, чаша вина, кадионица, брикет, тамјан.
Зашто се спрема жито (кољиво)? Kољиво (жито) нас подсећа на васкрсење умрлог, јер као што земљорадник оде на њиву и посеје пшеницу, то пшенично зрно иструне у земљи, али касније из тог зрна изникне нови плод (клас) пшенице. Тако исто се и тела наших покојника предају земљи, где тело труне, да би приликом Другог доласка Христовог, тело покојника поново васкрсло, и сјединило се са душом и устало (васкрсло) у живот.
Свећа – символизује да је душа умрлог прешла из земаљског живота у вечни живот светлости и истине, где сија светлост лица Божијег. Kада палимо, (прислужујемо) свећу за покој душе, прекрстимо се и кажемо: Сети се Господе уснулог слуге твог, слушкиње твоје (име покојника) и подари му,( јој, им), вечно блаженство, затим пољубимо свећу и прислужимо је.
Шта треба знати?
Четрдесетодневни парастос се мора обавити тачно у онај дан када се навршава 40 дана, рачунајући дане од дана смрти. Овај парастос не ваља померати. Парастоси на пола године и годину и они се дају тачно у дан, али, ако некоме не одговара из техничких разлога, могу се померати.
Кад прислуживати (палити) свеће?
Свеће за упокојене могу се палити било који дан, и у било које време. У нашем народу је погрешно веровање да, нпр. за Божић, не ваља прислуживати свеће за покојне. Дакле, нема дана, ни празника, на који се не могу прислуживати (палити) свеће за упокојене.
Освећења надгробног крста (споменика)? У нашем народу постоји веровање да споменик не треба освећивати прве године, него друге године и томе слично. Надгробни споменик може се осветити онда када се он постави на гробном месту и не треба чекати ни другу ни трећу, нити било коју другу годину.
Да ли треба славити Крсну славу, ако је смртни случај у породици?
Kада је смртни случај у породици, наглашавамо, да се обавезно слави Крсна слава, на исти начин, као и увек. Чак, шта више, потребније је, управо, славити, јер се у молитвама за Крсну славу, осим за здравље укућана, молимо и за покој душа наших умрлих сродника.
Срећко Зечевић, протојереј