Овај уводни део који сам накалемио на ово анегдотско казивање, морао је по свим узусима[1] и строгим правописним нормативима и законитостима, стајати у фусноти као коментар и појашњење. Ово неколико реченица стављам на самом почетку као уводни део из два разлога.
Први разлог је тај, што фусноту многи читаоци просто превиде или игноришу као нешто неважно, што би наша старија чељад казала просто багателишу[2]. Фусноте се по неком мени незнаном правилу пришљамчују уз текст исписане ситним словима, а речи прибијене једна уз другу, па, их читаоци фаличног вида не могу дочитати, још мање проконтати и растумачити.
Други разлог је адресат главног актера ове причаније. Реч је Светом оцу Николају Лелићком, Епископу жичком и Охридско-битољском.
Прича која следи је свакако баштина народног генија, који је ову причу сместио у манастирски, духовни амбијент, јер сиже овог казивања не би имао ону своју сликовитост и лепоту ван тих простора. Да ли је ова прича и ово анегдотско казивање негде публиковано, (без адресата), или је само усмено преношено, писцу ових редова није познато. Када је ова љупка анегдота у овој форми настала, да ли је у предратним или послератним временима, још у данима земаљског живота Светог Владике и то ће остати непознаница. Сигурно је само то, неизмерна љубав и поштовање овог наратора према свенародном духовном родитељу Светом Епископу Николају била је пресудна да једног анонимног Владику из изворне приче замени један од најпоштованијих и највољенијих духовних личности из наше савремене историје и понаособ, историје наше Свете, крстоносне и Богом чуване Српске православне цркве.
Живео је један монах у једном малом манастиру сам. Никог од монашке братије осим овог самотника није било. Овом маленом светилишту могло се прићи само уским стазама још мањим богазима[3]. Укљештен између једне стеновите кречњачке хриди, чија белина бљешти, поготову, када његове камене усеке, безбројне увале и пећинске окапине сунце обасја, па се оку људском причини да је цео тај камени бедем, (над којим само орлови крстаре), премазан најчистијим сребром. Са друге стране овог маленог светилишта, уздигла се небу под облаке друга громада обрасла кржљавим жбуњем и клеком. Између та два виса над маленом портом манастирском надвила се столетна букова стабла, а том раскошном зеленом тепиху људско око не назире краја. Планинска врела и потоци, којих има безброј сливају се баш покрај потпорног зида манастирске порте и образују малу речицу, чију бистру, прозирну воду, може путник намерник из шака својих да пије. Из манастирског окоља погледи на све стране су осујећени. Само једно малено парче плавог неба људско око може погледом својим измиловати.
Овом маленом светилишту у походе су долазили само упорни и дубоко верујући ходочасници. Долазили су да извидају и зацеле своје душевне и телесне недуге. Над ћивотом у коме почивају мошти једног непознатог Светитеља из реда мученика, изговорио је монах безброј молитава. Премного је оних знаних и незнаних који су нашли лека у овој светињи, оних који су нашли утеху и осмишљење многим својим животним бесмислима, заблудама и вратили са обала својих животних бездана и понора. После обављене молитве у маленом храму манстирском, одлазили су на „СВЕТИЊУ“ у густој буковој шуми, недалеко од манастира, купили воду која је кап по кап капала са једне камене плоче у једном пристранку у своје склопљене шаке или какав суд и прали том водом лица своја. Квасили су њом болна места на своме телу, испијали ту чудотворну, целебну текућину, добијајући тако и мира и утехе.
Забаса понекад у манaстирску порту и месни шумар, а у недељним поподневима у сезони лова и група од пешачења по врлетима уморних ловаца. Посетиће обавезно старца. Свратиће на чашицу разговора и залогај одмора.
Дочекаће их честита старина са озарењем и осмехом на лицу као најдраже госте. Сместиће их на удобна седишта испод вењака прислоњеног уз сами зид маленог манастирског коначића, белином окупаног, као мало повећа коцка шећера преливена црвенкастим шлагом. И као прави домаћин изнеће пред своје госте бокал хладне воде, чисте и прозрачне као суза из ока, теглу меда и остало посуђе за послуживање. Имао је старац пар кошница и често се хвалио како ни једне године нису га те љупке и чудесне „муве“ Божије из милоште од старца прозване „МЕДОНОСИЦЕ“ оставиле без слатког напитка, макар колико-толико у једну теглу може стати. Њихов умилни зуј и птичији пој од којег је цела околина одзвањала, били су најлепша и једина музика која је старчеву самоћу чинила сношљивијом и лагоднијом. Пролазила су скоро свакодневно поред ограђене манастирске порте свакојака створења Божија. Погледаће старца својим љупким погледом, а он им је истом мером узвраћао. Птице и звери били су свакодневни гости старчеви. Са њима је разговарао као са људским створењима и редовно се и за њих Богу молио.
Време је пролазило и старост закуцала на старчева врата, а са њом и недузи телесни. Једног дана одлучи монах да оде до свога Владике, да га некако молбом одобровољи да га премести у неку монашку обитељ у којој је обитавало више подвижника и сабраће монаха. А баш те године из Охридско-битољске епархије, Свети архијерејски сабор премести по потреби службе Епископа Николаја Велимировића и узведе на трон Епархије жичке.
Тек што је сунце грануло, монах крете у долину да пристигне на јутарњи воз који ће га одвести до Краљева, где је било седиште епархије. Успут, до железничке станице монах одлучи после дужег размишљања да свом Владики исприповеда своју намеру и своју жељу, у не баш душеполезној и богополучној форми. Знао је то и монах, али мука притисла па се мора.
Није требало монаху много времена да од железничке станице у Краљеву стигне до старог „ПЉАКИНОГ“ конака[4], преко пута Саборне цркве, у коме је у то време било седиште Епархије и владичански конак. Од куварице у приземљу доби информацију, да је Владика на спрату у канцеларији. Старац пође уз степениште конака, стаде пред врата канцеларије обави молитвену најаву, па пошто од Владике доби молитвени одговор, он закуца на врата и уђе. Приђе руци Владикиној, доби од њега благослов и седе на једно канабе преко пута владичанског радног стола.
– Којим добром оче, у ове ране јутарње сате, упита Владика монаха?
– У муци сам љутој Преосвећени Владико, па не знам одакле да почнем.
– Почни из средине, рече Владика, али немој заборавити почетак и крај!
– Па, ето, Владико, мучи ме један сан који сам ноћас сањао. Идем ја неким мени непознатим путем, а мени у сусрет прилази старац обучен у владичанске одежде. Бљешти она одора на њему као да је од сува злата скројена. Оче, огласи се старац, чујем да ти је самоћа у твојој обитељи дојадила. Не бој се! Ја сам Николај Епископ из града Мире. Чуј шта ћу ти рећи! Порани ујутру и пођи код твог Владике и замоли га да те премести у неки манастир где има братије, монаха. Реци му да сам га и ја замолио! Таман наумих да клекнем пред свеца, кад њега нестаде. Ја се тргох из сна. Бејах у голој води, па хитро устадох из постеље и ставих на себе суву преобуку. Ја ето дођох, да ме Ви посаветујете шта ми ваља чинити? Плашим се Владико, да ме то онај „неспоменик“, куша и саблажњава, заврши старац своју причу.
– Оче, немој бринути. Није „неспоменик“, буди сигуран! И хвала ти што ми твој сан поможе да одгонетнем једну тајну која ме све ово време од како сам из постеље устао, мори. Но, реци ми, молим те, оче, у које те доба ноћи тај твој сан походио?
– Знам, Владико, јер када сам се пробудио, казаљке на џепном сату који је висио на зиду, више главе, бејаху се поклопиле на јединици. Било је тачно један сат по поноћи, окрњен само за пет минута.
– Тачно, рече Владика, све се поклапа као сказаљке на твом сату.
Сада се монах у себи зачуди, шта се поклапа, кад овог сна није ни било…
– Сада ти оче, молим те саслушај моју муку и ону тајну која ме морила. Јутрос у четири сата после поноћи, пробудих се из сна. Шта ме пробуди ни сам не знам. Ниједну ноћ није ми се то десило. Бацим поглед ка вратима одакле је долазила нека чудна блага светлост и имам шта видети. Пред вратима стоји старац у владичанским одеждама, баш онаквим какве си ти у сну видео. Бљешти она одора на њему, а око целе старчеве фигуре исијава нека плавичаста светлост. Ја протрљах рукама очи да се уверим је ли то што видим сан или јава. Јава, брате! Обузе ме страх. Ја се на лактовима мало придигох из постеље и таман наумих да незнанца упитам: ко си ти господине? Незнанац ме предухитри па мало строжијим гласом рече: „Владико, доћи ће ујутро код тебе један монах. Оно што сам њему рекао и обећао, немој му испунити! Потом визије нестаде и ја се прекрстих. И ето, од тебе сазнадох да је то био Свети отац Николај Чудотворац Мирликијски. Е, много ти хвала! Монах саже главу, а стид и страх уселише се у њега. Стид што је ову лагарију изрекао пред својим Владиком, а страх од Владикине видовитости и прозорљивости.
Сети се монах оне народне пословице: „ударио тук на лук“, а још приде и оне друге мудролије: „и над попом има поп“, па се онако у себи осмехну од све муке. Виде монах да му од његове довитљивости и домишљатости не оста ни камен на камену. Гледа испред себе, уперио поглед у крпару изаткану од крпа свакојаких боја, која беше прострта испод његових ногу и не пушта из себе ни гласка. Тишину прекиде Владика питајући монаха.
– Ти оче, сигурно ниси доручковао када си јутрос пошао овамо код мене?
– Нисам Преосвећени, ни воде у уста ставио. Могао бих мирне душе да примим Свето Причешће.
– И сам сам ти тако и ја, рече владика. Пожурих да нека акта парафирам, па да их овај мој ђакон у пошту однесе. Ништа још у уста нисам ставио. Могу мирне душе да пређем преко пута у Саборну цркву и да почнем Свету Литургију. Рече то Владика, изађе из канцеларије, зовну са балкона куварицу и упита је: има ли што од уготовљеног јела? Пошто доби потврдан одговор, рече јој да прислужи оброк за једног госта. Уђе у просторију па се обрати монаху.
– Видиш ли брате шта ја и ти урадисмо? Нас двојица смо јутрос на празан желудац, или што би наш благочестиви народ рекао „наштину“, одломили повеће парче од две Божије заповести и ту парчад скроз унаказили. Нити си ти сањао Светог Оца Николу, а нисам ни ја у визији видео Светог Чудотворца из Мире Ликијске. Оно истина, нисмо узалуд узели имена Господа Бога својега, али смо баш узалуд узели име Светитеља Божијег. Па приде, нас двојица један другом „ближњи“, и браћа у Господу, потурисмо један другом „шило за огњило“, да би ето, показали колики смо препредењаци и паметњаковићи. Само да знаш, твој грех је за једну пречагу, један мали басамак, већи од мога греха. Да ниси ти пред твојим Владиком заобишао истину, да не кажем, далеко било слагао, не би Владика теби полагивао.
– А када се већ родило треба га и љуљати. А родило се право да ти кажем неко много ружно „дериште“. Тај мали некрштењак добио је име и пре него што се и родио. Чим смо ја и ти помислили да треба да се роди, њему је онај „неспоменик“, кога ти помену, већ дао име: ГРЕХ. Када дођеш у ону твоју благословену осаму, молим те, моли се Богу за мене, а ја ћу знај, молити се Богу за тебе, како би нам милостиви Господ убрисао својом Божанском гумицом ону шкработину и брљотину на свескама или боље рећи вежбанкама наших душа. Тако ћемо молитвом и постом надмудрити оног „неспоменика“.
Владика благослови монаха, а он погнуте главе лаганим корацима изађе из просторије. Владика није заборавио свог монаха-самотника. После пар месеци монах ће се обрести у монашком братству седмоврате Жиче, где ће после четири године уснути у Господу и окончати своје подвиге монашке.
+ протојереј-ставрофор
Јовиша М. Зечевић,
28. марта 2019.
На дан Св. мученице +
А Г А П И Ј Е
Горњи Милановац.
[1] УЗУС – обичај, навика
[2] БАГАТЕЛИСАТИ – потценити, ниподаштавати, омаловажавати
[3] БОГАЗ – кланац, узак пролаз, тешко пролазни пут
[4] ПЉАКА – Антоније Ристић „Пљака“. Војвода из I Српског устанка. Убио злогласног зулумћара турског Хаџи-Башу Пљакића; због чега је добио надимак „Пљака“. Био је Карађорђев зет.