У Цркви постоје многи видови сведочења истине Божије. Једна од њих је и уметност. Најдубље истине о Богу, човеку и свету, Црква исказује и кроз своје духовно најосетљивије ствараоце богонадахнуте уметнике. Они су искуство живота у вери преточили у живу реч, па су тако настале химне и богослужбене песме или у ноте, из којих су настале мелодије или у боје од којих су сачињене фреске и иконе или пак у грађевине, па су настали велелепни црквени храмови.
Храм и богослужења у њему јесу ретка и скоро једина места у којима сва људска чула активно учествују и где за свако људско чуло има истинског ужитка. Најпре је ту чуло слуха. Мелодичност црквених напева препуна архаике, сетности, светости и заноса чини да наше чуло слуха доживи тотално задовељење. Још ако се догоди и то, да хор, певница и служашчи свештеник у олтару успоставе ону преко потребну складност и симфничност, онда је ужитак комплетан. На ред долази чуло мириса. Опојни мирис тамјана спојен са мирисом воштаних свећа, ствара онај мирисни амалгам, тако угодан, јединствен и тако незабораван. Затим на ред долази чуло вида. Најпре су ту иконостас и ликови светих на њему и заносни ватромет боја у виду фрескописа. На крају ево нас и код чула укуса. Хлеб наш насушни у облику нафоре и причешћа примљена из жртвене чаше у виду хлеба и вина, чини да нам и у симболичном облику и то чуло макар и у минимуму буде задовољено.
Овде ћемо се најпре задржати на чулу вида, на иконама светитеља Божијих. Шта је то православна икона? Реч икона је изворна грчка реч и значи – слика, портрет. Узето шире, то може бити слика нерелигиозне садржине; међутим, узето уже то је слика искључиво религиозног значења. Kод иконе разликујемо два битна чиниоца: архетип (прволик) и тип (ЛИK). Архетип је она личност коју слика приказује (Свети Николај, Свети Георгије и др.), а тип је његов приказ на слици, сама слика. Дакле, икона је средство за комуникацију између онога ко јој приступа и онога ко је на њој насликан, изображен. Свакако, икона није у потпуности слична прволику, то јест ономе што је насликано, јер друго је икона, а друго оно што је насликано, тако да се види међу њима разлика, пошто то двоје није једно и исто. На пример: човекова слика (икона), изражава црте тела, не поседује душевне силе, јер нити живи, нити мисли, нити говори, нити осећа, нити покреће удове. Па и син који је природна слика (икона) оца има нешто другачије у односу на њега: он је син, а не отац.”
У историји хришћанске цркве било је много тешких и трагичних момената. Један од њих је и период цркве од 7. до 9. века. То је време антихришћанског одбацивања и уништавања светих икона и нечовечног прогањања иконопоштовалаца у Цркви.
Иконе су у Православној цркви поштоване од самих почетака, а то нам потврђују и разна археолошка сведочанства, а нарочито сачуване фреске у катакомбама старог Рима, Палестине, Мале Азије. Појава иконоборачке јереси у тадашњој Византији имала је неке своје узроке.
Сада ћемо видети у чему је разлика између световне слике и иконе. Наиме, ако узмемо било коју световну слику можемо констатовати следеће: 1. Обликовање бића на њој се постиже контрастом, дијалектиком, светлости и таме, светлости и сенке. 2. Уз светлост се користе и други елементи као нпр. перспектива: неки предмети су ближи ономе који посматра слику, други су даљи, неки су мањи, неки већи. 3. Ритам слике: зависност једног бића од другог, итд.
Све ово указује на чињеницу да свет на слици не обликује Божије силе и енергије које су различите од сила и енергија природних, већ искључиво природне силе. Световна слика је продукт односа светлости и таме, сенке, светлост на икони је створена, овоземаљска, а самим тим и неслободна. Јер све што се нађе иза предмета на световној слици је неосветљено, не види се на слици.
А како икона пројављује те Божанске силе у свету? Прво, светлост којом се слика једна икона не стоји ни у каквом дијалектичком односу са тамом. Наиме, икона нема сенки, а то показује да светлост на њој не сапостоји са тамом. С друге стране, она се не креће искључиво праволинијски, већ слободно. У противном она би нужно имала сенке или неосветљене делове. На икони се виде и они предмети који су у природи невидљиви, нпр. рибе у води, унутрашњи део куће која се посматра извана.
На икони, простор и време нису силе које удаљују и раздвајају бића на икони, као што то чине у природи, већ их спајају. Зато се на икони све показује у истој равни, без да то утиче на то да се изгуби осећај постојања простора на њој. Што се тиче времена, на икони, се не само приказују заједно догађаји и личности који су се збили у истом временском периоду, већ икона показује и спаја и догађаје из различитих времена. И још нешто: она показује и оно што се није догодило, будуће догађаје. На пример, на икони Васкрсења Христовог приказано је и васкрсење Адама и Еве. То је другим речима спајање прошлости, садашњости и будућности.
Сваки хришћански дом треба да има икону своје крсне славе. Икона се поставља у најсвечанијој просторији, трпезарији или дневној соби и то увек на источном зиду или на западном зиду.
Поред иконе крсне славе, пожељно је да у кући стоји икона Христа Спаситеља и икона Мајке Божије, а може и икона неког другог светитеља који се у том дому посебно поштује. На зиду на коме је икона не могу стајати неке друге слике, гоблени, постери и сл. Православна црква има своје правило у иконографији. Највише је заступљен византијски стил у сликању иконе. Нажалост, иконе се код нас продају на пијацама и вашарима, па је и ту завладао невиђени кич и неукус, па ликови на таквим иконама више личе на карикатуре, него на светитеље. Зато је препоручљиво иконе куповати у црквама и црквеним продавницама.
Kада се икона купи, носи се свештенику на освећење. Негде се практикује да икона стоји у цркви неколико недеља, и то четрдесет дана. Ово је једна од могућности, може верник који је купио икону да је однесе у цркву и свештеник ће је осветити тог дана. Трећа могућност је да свештеник када освећује воду за Славу или Васкрс освети купљену икону у дому. Све три могућности су правилне. Тек освећена икона се поставља у хришћански дом. Испред иконе се обављају сви хришћански обреди и молитве у кући.
У молитви коју свештеник изговара у току освећења се каже:… „Господе погледај на икону ову, коју слуге твоје сачинише у част (име светитеља) благослови је, и да јој силу исцелитељску, која прогони сва лукавства ђаволска и сва искушења, и учини да сви који се пред њом усрдно моле Теби и Светом (име светитеља) буду услишени, и милост Твоју, човекољубље и благодат спасења и живот вечни добију“.
Срећко Зечевић, протојереј