Осврт на теорију еволуције
Материјалистичка и атеистичка философија не може да се сложи са Библијском истином да је Бог творац живота, то чак они и не крију. Ако не прихватите теорију да је живот настао из мртве материје, онда у овој јединој тачки еволуционе теорије морате прибећи чуду – каже еволуциониста Хекел. Морамо допустити да је живот настао из мртве материје, да би смо тако избацили Створитеља – додаје Карл Фогт.[1]
Теорија еволуције,[2] жели да објасни не само постанак живота без Бога Створитеља, него то примењује и на животињске врсте и на крају на човека. Творац ове теорије је био Чарлс Дарвин (1809 – 1882).[3] Дарвин као и његов претходник Ламарк, сматра да су сви животињски организми настали постепеним трансформисањем четири до пет првобитних органских типова, а можда само једног јединог таквог типа. Све нове врсте настају једна из друге као резултат чисто слепих механичких сила, без икакве Божије стваралачке интервенције. Морамо признати да, Дарвин у својој теорији не игнорише Бога. Он изражава веровање да је Бог створио један или неколико облика живота и да су из њега или њих настали, тј. еволуирали, остали облици живота. У једном писму холандском студенту Дарвин каже: Постоји величанственост у овом погледу на живот са неколико његових сила удахнутих непосредно од Творца у неколико облика или у један; а онда док се ова планета окретала у сагласности са непроменљивим законом гравитације, из тако једноставног почетка, еволуирали си и још увек еволуирају бесконачно веома корисни и чудесни облици.[4]Дарвинову хипотезу разголићују и обезбожују Дарвинови следбеници познати као неодарвинисти. Ти проповедници разголићеног и обезбоженог Дарвиновог еволуционизма попут: Карла Фогта, Лудвига Бихнера, Ернеста Хекела, Ричарда Докинса, Томасa Хакслиa, а посебно оних из бољшевичких простора попут: Лисенка, Мичурина, Опарина, претвориће Дарвина у апостола атеизма, а његову теорију у јеванђеље безбоштва.
Најважнији фактори по којима се еволуција одвија су: природно одабирање, борба за опстанак, наслеђе стечених особина[5], ниједан од ових фактора еволуције није оригиналан, Дарвинов допринос науци.
Најинтересантнији део еволуције је који говори о постанку човека, јер по еволуцији, човек се појављује као резултат искључиво механичког процеса, а не као Божија творевина. Човек се по еволуцији развио из животињског света, једни су говорили да се човек развио од шимпанзе, други од гориле, трећи од орангутана, данашња наука не прихвата ни једну од ових солуција, него тврди да је постојао неки примат (прелазни тип) од којег су се развили на једну страну људи, а на другу разне врсте мајмуна. Многи еволуционисти су налазили разне фосиле и остатке тих наводно прелазних типова, и тиме обмањивали јавност да су нашли претка човековог. Да би доказали да је човек настао од мајмуна, еволуционисти су говорили да постоји сличност између човека и мајмуна, сличност по облику тела, костура, мишића, сличност у саставу крви итд. Међутим, сва ова сличност не значи да мајмун и човек потичу од заједничког претка, сличност не значи истоветност. Поред сличности постоје и разлике између мајмуна и човека, као што су нпр. облик и величина лобање, код гориле је капацитет лобање од 510 до 655 cm3, код микрокефалног човека запремина износи 1000 cm3. Лични угао код човека је од 72 – 80 степени, а код шимпанза 38, 6 степени. Разлика је у полним органима. Мајмун има, тзв. ос пенис, а човек га нема. Мајмуни немају логичан и артикулисан говор, континуирану мисао, религију, способност за апстрактно мишљење, тежњу ка идеалима, за естетско оцењивање. Затим, разлика је у усправном ходу. Мајмуново тело и удови су прилагођени за његов начин живота, за пентрање по дрвећу, а човекови удови за усправан ход на две ноге. Мајмунове ноге су заправо руке, тако да мајмун има два пара руку. Сад се поставља питање шта је натерало примата да се усправи и да хода на две ноге и да напусти свој природан начин живота и зато је незамисливо развиће ногу из руку.
Развојем палеонтологије пронађени су разни фосили за које су еволуционисти мислили да је прелазни тип између мајмуна и човека, али је касније утврђено да је све то била лаж. Имагинарно породично стабло човека иде овим редом: Аустралопитекус (јужни мајмун), Хомо хабилис (човек способан за коришћење алатки), Хомо еректус (усправан човек), Хомо сапиенс. Пронађени су фосили хомо еректуса, тако је Фулрот године 1856. пронашао неандерталског човека, пронађена је бутна кост, кључна кост, и једна лобања. Године 1895. Еуген Дибоа на острву Јави, је пронашао питекантропуса – мајмуно човека. Пронађени су фрагменти лобање, карлична кост која је нађена неколико метара далеко од лобање, без икаквих показатеља да су обе припадале истом бићу. Године 1922. пронађен је синантропус, који је назван homo pekinensis – пекиншки човек, јер је пронађен у околини Пекинга. Лартет је 1868. пронашао кромањонског човека.
За аустралопитекуса је утврђено да су то све изумрли мајмуни који подсећају на мајмуне данашњице. Запремине њихових лобања су исте или мање него код данашњих шимпанзи. Висина њихова је 130 cm. И управо као код данашњих шимпанзи, мужјак аустралопитекус је већи од женке. Оштар зуб кутњак, грађа доње вилице, дуге руке и кратке ноге, су докази који показују да ова бића нису била другачија од данашњих мајмуна. Професор Лорд Закерман и професор Чарлс Окснард иако еволуционисти доказали су да су ово били мајмуни.
Што се тиче Хомо хабилиса, године 1994, детаљне анализе америчког антрополога Холи Смит, показале су да Хомо хабилис, није био хомо, другим речима човек, него мајмун. У току исте године, Фред Спур, Бернард Вуд и Франс Зоневелд, сви специјалисти анатомије су дошли до истог закључка.
За питекантропуса је утврђено да лобања која је пронађена припада мајмуну, а не човеку – мајмуну. За синантропуса је утврђено да те кости припадају правим људима а не прелазним типовима. За неандерталца анатом Рудолф Вирхов тврди да те кости припадају некој болесној особи савременог човека. С тим у вези у Копенхагену у музеју се налази једна лобања једног данског племића слична са неандерталском. Утврђено је да је та лобања поседовала мозак већи од мозга гориле. Иако се неандерталци не разликују од савременог човека, еволуционисти их и даље приказују са мајмуноликим изгледом. Налази сведоче да је неандерталац сахрањивао мртве, правио музичке иструменте. [6]
Ми људи смо сродни са свим живим бићима, са свим створењима, али најсроднији су људи међу собом. Јер из једне крви је крв свих људи. Сродни смо са животињама, али и поред те сродности са свима њима, није то наше порекло. Само слепци, само они који су кратке памети, кратког знања, који не знају право достојанство људско, прихватиће то и такво учење о човековом пореклу. Од мајмуна смо и доста нам је. Коме је доста – нека му буде доста. Мени то није доста. Ја и са мајмуном сродан јесам и са сваким створењем сродан јесам и то ме радује, јер осећам да је у свему присутан Божији закон, Божија сила, Божија мудрост, Божија хармонија. Али опет као што каже владика Раде: Ја се надам нешто Твоје, да у души мојој сјаје, е ту смо ми, то смо ми. То је Владика Раде преточио у стих речи пророка Мојсија, и створи Бог човека по лику своме, по обличју своме, створи Бог човека и удахну му дах животни, а тај дах је Свети Дух Божији.[7]
ЗАКЉУЧАК
И ево нас, коначно распетих између два избора, између две алтернативе. Је ли ова грдна мешавина која нас окружује, само продукт разлуђених, развихорених честица и атома? Или је све ово продукт и дело Премудрог Устројитеља и акт немерљиве љубави Његове. Је ли ова плава палнета, Земља, само позорница на којој, како на једном месту рече наша мудра Исидора из рода Секулића, само некакве, примитивне снаге бректе и где се по речима мудрог Босијеа, француског бискупа, непрестано чује, рзање грешних срдаца[8], а ми створења људска, нус продукт, тог и таквог околиша? Или је све ово, и ми у овоме, саздано од Божанског Архитекте и саткано од најфинијих влакана и најлепше пређе. Да ли нам родословна таблица почиње од праоца парамецијума и прамајке амебе, а кончина наша у ништавилу, мраку мракова, и забораву. Или смо то ми људи царског и божанског порекла, јединствене и непоновљиве појаве у васцелој васељени, оригинали и уметничке креације чудесног Креатора и Уметника, који нам и власи на глави изброји и који нас неће увести у заборав и ништавило, ни онда када буде саздао ново небо и нову земљу. Коју ћемо од ове две алтернативе изабрати, то је искључиво прерогатив наше слободне воље од Бога дароване. А за крај ево једног исказа који нам може мало припомоћи у трагању за избором: Ствар је једноставна и мени једино прихватљива, много је теже заправо, доказати да Бога нема. Којим постулатом атеиста може мени бити интересантан, а да притом не буде исмејан у свом доказу?Ја нећу да човек буде напуштен од Бога, већ тако блажена тежња је нешто што човека магнетски привлачи Богу, хтео то човек или не, да призна. (Извод из интервјуа са Милићем Станковићем, академским сликарем у америчком листу Преглед, 1982.г.) И онда нам нимало зачудне нису речи Алексеја Исајевича Солжењицина, из његове молитве упућене Богу Тројичном: Како ми је лако веровати у Тебе Господе и како ми је лако живети са Тобом. Када ми у недоумици стане памет, затаји ум мој и када најпаметнији људи не виде даље од данашње вечери и не знају шта треба урадити сутра, Ти ми шаљеш мирно поуздање да постојиш и да ћеш се ти побринути да не буду затворени сви путеви добра.[9]
Крај
Срећко Зечевић, јереј
[1] Dr Bozo Vuco, Odbrana moga verovanja, Makarska, 1972, 71.
[2] Еволуција је лат. реч – evoutionis, што значи развијање, развој. Може се зато говорити о еволуцији свега: о еволуцији правних схватања, о еволуцији религијских облика, материјалисти говоре о еволуцији материје, итд. Када се реч еволуција примени на органски свет – онда она значи постепени развој, постепену појаву, редослед појаве живих бића, ко год каже да се жива бића нису појавила сва одједном, него по извесном редоследу тај заступа идеју еволуције у најширем смислу речи. Дакле, еволуција учи да су све животињске врсте постале само из једне или из неколико врло простих првобитних или основних животињских врста, које су се у току времена постепено мењале и развијале у све сложеније и сложеније нове животињске врсте.
[3] Чарлс Роберт Дарвин је рођен у Енглеској у Шрузбериу. Рођен је у имућној породици лекара Роберта Воринга Дарвина. Дарвинов деда Еразмо Дарвин, међу првима је износио идеје о еволуцији. После гимназије студира медицину на Единбуршком универзитету. Напушта медицину и уписује се на Теолошком факултету у Кембриџу и завршио га 1831. г. Затим је примио свештенички чин. Пошто су га привлачиле природне науке, успео је да се убаци на један брод који се звао Бигл, који је пловио према Јужној Америци и архипелагу Галапагос и бавио се проучавањем живог света. На том путовању Дарвин је био од 1831 – 1836. Резултате са тог путовања Дарвин је објавио у делу Дневник истраживања, а затим је написао дело Постанак врста путем природног одабирања (1859), у овом делу је развио идеју о еволуцији. Дело Порекло човека написао је (1871). – Биљана Стојковић, Никола Туцић, Дарвинијана, водич кроз еволуциону биологију, Београд, Службени гласник 2009, 13-17.
[4] Чарлс Дарвин, Мој живот, превод са енглеског, Београд 1937, цитирано по: Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књ. 4, Београд 1985.
[5] Природно одабирање – Из констатације да постоји вештачка селекција, Дарвин је закључио да постоји и природна селекција. Али док се вештачка селекција врши свесно и по једном утврђеном плану, дотле се природна селекција врши бесвесно, она није дело једног разумног и свесног узрока, већ случајни и бесциљни резултат дејства слепих механичких природних сила.
Између природне селекције која је један случајан механичко-бесвесни процес збивања, и вештачке селекције која се одвија под руководством свесног и разумног одгајивача нема никакве сличности. Да би помоћу укрштања нарочито изабраних примерака разних органских врста извршио вештачку селекцију, одгајивач је покаткад приморан да те примерке доведе из најразличитијих и најудаљенијих крајева земље. Сем тога он мора да уложи један дуг и систематски напор да би његов подухват успео. Да ли је природа, која је по мишљењу Дарвина и његових следбеника слепа и неразумна, у стању да ради стварања нових животињских врста, увек на време и како ваља, обавља сложен и смишљен посао једног разумног и свесног одгајивача?
Затим, укрштањем разних примерака једне врсте органских бића не добијају се никакве нове врсте тих бића, већ само њихови варијетети у границама исте врсте. Тако нпр. укрштањем разних примерака паса, коња, голубова, не добијају се се нове врсте већ само њихови варијетети у границама њихових одговарајућих врста. Поновљени покушаји да се вештачким укрштањем органских бића двеју суседних врста добијају органска бића једне нове врсте, завршавали су се добијањем мелеза или бастарда који су после неколико генерација остајали бесплодни или су се враћали својим првобитним врстама. Ово све значи да су врсте у својим битним особинама константне или постојане, а у свим споредним особинама варијабилне или променљиве. Јер нико никада није констатовао или доказао прелазак једне врсте у другу, нити рађање једне врсте из друге. Говорећи о овоме Ив Делаж професор анатомије на Сорбони поред осталог каже и ово:
“Радо признајем, да нико никада није видео да једна врста рађа другу врсту, као и то, да не постоји никаква апсолутна јасна опаска која би доказивала да се ма када тако што десило … ја сам апсолутно убеђен да је човек трансформист или нетрансформист не из разлога које је извукао из природне историје, него због својих философских мишљења. Када би ради објашњења порекла врста, сем десцедентне теорије постојала каква друга научна хипотеза, многи би трансформисти напустили њихово садашње мишљење као недовољно доказано.“
Борба за опстанак – по Дарвину улогу коју разумни и свесни одгајивач има у вештачкој селекцији, у природној селекцији ту улогу има борба коју органска бића воде међу собом ради обезбеђења средстава потребних за одржавање њихових живота. Овај део Дарвиновог учења није оргиналан, он је на идеју о борби за опстанак дошао читајући дело Томаса Малтуса енглеског економисте (1766-1834) “Есеј о становништву” у коме је Томас Малтус изложио своје схватање о неминовности борбе међу људима, пошто се њихов број на земљи увећава у геометријској (2,4,8,16,32…), а средства за одржавање живота у аритметичкој прогресији (2,4,6,8,10…) због тога постоји борба за храну, за живот.
Улога „борбе за опстанак” као фактора еволуције није онако позитиван како је то Дарвин погрешно учио него је јако негативан. У овом погледу борба за опстанак више разара него што ствара. Јер у тој борби често пута побеђују и њу надживљују не најјаче и најспособнија већ најслабија бића. Тако нпр. док су мамути, бизони и друге огромне животиње одавно изумрле, дотле глисте, стенице, ваши и многи други организми и дан – данас живе и нагло се множе, а који од ових органских бића представљају већи прогрес на путу еволуције органског света није тешко погодити. Поред борбе за опстанак у биљном и животињском свету постоји и такозвана симбиоза (син = са, заједно; биос = живот) или заједнички живот заснован на узајамној помоћи разних органских бића.
- Познато је да многа органска бића живе у већим или мањим заједницама, од којих су најчувеније мрава и пчела, да и не помињемо људске заједнице. Да ли би те заједнице могле да постоје без узајамне сарадње и помоћи њихових чланова? По мишљењу Алфреда Еспинаса француског социолога све те заједнице или друштва живе по моралним законима. 2. Кенет Вокер енглески хирург и писац, на путу по Африци запазио је коегзистенцију жирафа и слонова. Слонови имају добар слух али слаб вид, а жирафе добар вид јер су као стражари на осматрачници, када се удруже скоро им је немогуће прићи.
- Затим тело лишаја граде: алге (зелене лоптице) и гљиве (безбојни конци). Ко их је натерао да се удруже? Наиме, алге имају зелену боју, помоћу зелене боје, а посредством сунца оне стварају органску храну. Гљиве немају зелену боју, те нису у стању да припремају себи храну, зато се гљива удружила са алгом и од ње узима органску храну. Али у накнаду за то гљива црпи воду из спољашње средине и ту воду доставља алги. Овде видимо како су се алге и гљиве удружили и узајамно се потпомажу.
Наслеђе стечених особина Многи биолози споре тачност Ламарковог и Дарвиновог учења о наслеђивању – стечених особина. Еволуција каже: Најспособнија органска бића која су у борби за опстанак са другим бићима стекла извесне способности и ову борбу надживела, те стечене особине у току живота се преносе путем наслеђивања на потомство.
Познато је да је Огист Вајсман (1834-1914) немачки биолог у својој чувеној књизи: ”Теорија континуитета оплодне плазме”, тврдио да се особине једног органског бића, стечене за време његовог живота, не преносе на његово потомство наслеђем. Још је тврдио да су полне ћелије – јајна ћелија и спераматозоид, независне од соматских ћелија које чине остатак тела. Ако је то тачно, то значи да је преношење стечених особина фикција. Вајсман је мишевима у 15. и 16. генерација секао репове и ниједан миш се није родио са недостатком репа. (Наиме, увећање мишића руку код ковача, због сталне употребе приликом ударања чекићем, према Ламарку, деца ковача би требала да имају веће и мишићавије руке од остале деце – али за ово нема доказа.)
Следећа замерка овом фактору еволуције је да је оно што се дешава нама у току живота да се не бележи у наслеђе. Из генетике знамо да се преношење генетичке информације врши са ДНК на РНК (које има три врсте: информациона – РНК, транспортна и рибозомна). А са информационе РНК на протеине. Значи то је ток генетичке информације: ДНК – РНК – информациона РНК – ПРОТЕИН. Једини изузетак је РНК вируси код којих се информација преписује са РНК у виду ДНК и то са једним посебним ензимом. Никад се информација не преноси са протеина на нуклеинске процесе.
Дарвин је погрешно сматрао да се кад на ћелије у ткивима (соматске ћелије) утиче средина, формирају наследне јединице (гемуле). Ове гемуле, веровало се, биле су ношене у полне клице, а потом преношене на потомство. Карактеристику коју је стекао родитељ тако је наводно наслеђивао његов потомак. Данас ми знамо да наслеђе контролишу гени који се налазе само у полним ћелијама (јајне ћелије и сперматозоиди). –
Биљана Стојковић, Никола Туцић, Дарвинијана, водич кроз еволуциону биологију, Београд, Службени гласник 2009, 34-37. и Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књига 4, Београд 1985.
[6] Djuen Gis, Krah evolucije, Beograd 2000, 183-239. Дјуен Гиш, докторирао из области биохемије, на Универзитету Калифорнија, Беркли. Провео је 18. година у биохемијском истраживању на Медицинском колеџу Корнел Универзитета, Вирус лабораторији Универзитета Калифорнија, Беркли и Апџон компанији. Члан је Америчког хемијског друштва и Америчког института за хемију.
[7] Митрополит Амфилохије, Беседа на Духове, часопис Светигора 2009, мај бр. 191, година 17.
[8] Исидора Секулић, Говор и језик, мир и немир, Београд 1977, 539.
[9] Marjan Cagalj, Kad tajga ne mirise, Glas koncila, br. 1532, 1970, 5.