Skip to content

ХРИШЋАНСКО И АТЕИСТИЧКО СХВАТАЊЕ СВЕТА И ЖИВОТА 6

Осврт на теорију еволуције

Материјалистичка и атеистичка философија не може да се сложи са Библијском истином да је Бог творац живота, то чак они и не крију. Ако не прихватите теорију да је живот настао из мртве материје, онда у овој јединој тачки еволуционе теорије морате прибећи чуду – каже еволуциониста Хекел. Морамо допустити да је живот настао из мртве материје, да би смо тако избацили Створитеља – додаје Карл Фогт.[1]

Теорија еволуције,[2] жели да објасни не само постанак живота без Бога Створитеља, него то примењује и на животињске врсте и на крају на човека. Творац ове теорије је био Чарлс Дарвин (1809 – 1882).[3] Дарвин као и његов претходник Ламарк, сматра да су сви животињски организми настали постепеним трансформисањем четири до пет првобитних органских типова, а можда само једног јединог таквог типа. Све нове врсте настају једна из друге као резултат чисто слепих механичких сила, без икакве Божије стваралачке интервенције. Морамо признати да, Дарвин у својој теорији не игнорише Бога. Он изражава веровање да је Бог створио један или неколико облика живота и да су из њега или њих настали, тј. еволуирали, остали облици живота. У једном писму холандском студенту Дарвин каже: Постоји величанственост у овом погледу на живот са неколико његових сила удахнутих непосредно од Творца у неколико облика или у један; а онда док се ова планета окретала у сагласности са непроменљивим законом гравитације, из тако једноставног почетка, еволуирали си и још увек еволуирају бесконачно веома корисни и чудесни облици.[4]Дарвинову хипотезу разголићују и обезбожују Дарвинови следбеници познати као неодарвинисти. Ти проповедници разголићеног и обезбоженог Дарвиновог еволуционизма попут: Карла Фогта, Лудвига Бихнера, Ернеста Хекела, Ричарда Докинса, Томасa Хакслиa, а посебно оних из бољшевичких простора попут: Лисенка, Мичурина, Опарина, претвориће Дарвина у апостола атеизма, а његову теорију у јеванђеље безбоштва.  

Најважнији фактори по којима се еволуција одвија су: природно одабирање, борба за опстанак, наслеђе стечених особина[5], ниједан од ових фактора еволуције није оригиналан, Дарвинов допринос науци.

Најинтересантнији део еволуције је који говори о постанку човека, јер по еволуцији, човек се појављује као резултат искључиво механичког процеса, а не као Божија творевина. Човек се по еволуцији развио из животињског света, једни су говорили да се човек развио од шимпанзе, други од гориле, трећи од орангутана, данашња наука не прихвата ни једну од ових солуција, него тврди да је постојао неки примат (прелазни тип) од којег су се развили на једну страну људи, а на другу разне врсте мајмуна. Многи еволуционисти су налазили разне фосиле и остатке тих наводно прелазних типова, и тиме обмањивали јавност да су нашли претка човековог. Да би доказали да је човек настао од мајмуна, еволуционисти су говорили да постоји сличност између човека и мајмуна, сличност по облику тела, костура, мишића, сличност у саставу крви итд. Међутим, сва ова сличност не значи да мајмун и човек потичу од заједничког претка, сличност не значи истоветност. Поред сличности постоје и разлике између мајмуна и човека, као што су нпр. облик и величина лобање, код гориле је капацитет лобање од 510 до 655 cm3, код микрокефалног човека запремина износи 1000 cm3. Лични угао код човека је од 72 – 80 степени, а код шимпанза 38, 6 степени. Разлика је у полним органима. Мајмун има, тзв. ос пенис, а човек га нема. Мајмуни немају логичан и артикулисан говор, континуирану мисао, религију, способност за апстрактно мишљење, тежњу ка идеалима, за естетско оцењивање. Затим, разлика је у усправном ходу. Мајмуново тело и удови су прилагођени за његов начин живота, за пентрање по дрвећу, а човекови удови за усправан ход на две ноге. Мајмунове ноге су заправо руке, тако да мајмун има два пара руку. Сад се поставља питање шта је натерало примата да се усправи и да хода на две ноге и да напусти свој природан начин живота и зато је незамисливо развиће ногу из руку.

Развојем палеонтологије пронађени су разни фосили за које су еволуционисти мислили да је прелазни тип између мајмуна и човека, али је касније утврђено да је све то била лаж. Имагинарно породично стабло човека иде овим редом: Аустралопитекус (јужни мајмун), Хомо хабилис (човек способан за коришћење алатки), Хомо еректус (усправан човек), Хомо сапиенс. Пронађени су фосили хомо еректуса, тако је Фулрот године 1856. пронашао неандерталског човека, пронађена је бутна кост, кључна кост, и једна лобања. Године 1895. Еуген Дибоа на острву Јави, је пронашао питекантропуса – мајмуно човека. Пронађени су фрагменти лобање, карлична кост која је нађена неколико метара далеко од лобање, без икаквих показатеља да су обе припадале истом бићу. Године 1922. пронађен је синантропус, који је назван homo pekinensis – пекиншки човек, јер је пронађен у околини Пекинга.  Лартет је 1868. пронашао кромањонског човека.

За аустралопитекуса је утврђено да су то све изумрли мајмуни који подсећају на мајмуне данашњице. Запремине њихових лобања су исте или мање него код данашњих шимпанзи. Висина њихова је 130 cm. И управо као код данашњих шимпанзи, мужјак аустралопитекус је већи од женке. Оштар зуб кутњак, грађа доње вилице, дуге руке и кратке ноге, су докази који показују да ова бића нису била другачија од данашњих мајмуна. Професор Лорд Закерман и професор Чарлс Окснард иако еволуционисти доказали су да су ово били мајмуни.

Што се тиче Хомо хабилиса, године 1994, детаљне анализе америчког антрополога Холи Смит, показале су да Хомо хабилис, није био хомо, другим речима човек, него мајмун. У току исте године, Фред Спур, Бернард Вуд и Франс Зоневелд, сви специјалисти анатомије су дошли до истог закључка.

За питекантропуса је утврђено да лобања која је пронађена припада мајмуну, а не човеку – мајмуну. За синантропуса је утврђено да те кости припадају правим људима а не прелазним типовима. За неандерталца анатом Рудолф Вирхов тврди да те кости припадају некој болесној особи савременог човека. С тим у вези у Копенхагену у музеју се налази једна лобања једног данског племића слична са неандерталском. Утврђено је да је та лобања поседовала мозак већи од мозга гориле. Иако се неандерталци не разликују од савременог човека, еволуционисти их и даље приказују са мајмуноликим изгледом. Налази сведоче да је неандерталац сахрањивао мртве, правио музичке иструменте. [6]

Ми људи смо сродни са свим живим бићима, са свим створењима, али најсроднији су људи међу собом. Јер из једне крви је крв свих људи. Сродни смо са животињама, али и поред те сродности са свима њима, није то наше порекло. Само слепци, само они који су кратке памети, кратког знања, који не знају право достојанство људско, прихватиће то и такво учење о човековом пореклу. Од мајмуна смо и доста нам је. Коме је доста – нека му буде доста. Мени то није доста. Ја и са мајмуном сродан јесам и са сваким створењем сродан јесам и то ме радује, јер осећам да је у свему присутан Божији закон, Божија сила, Божија мудрост, Божија хармонија. Али опет као што каже владика Раде: Ја се надам нешто Твоје, да у души мојој сјаје, е ту смо ми, то смо ми. То је Владика Раде преточио у стих речи пророка Мојсија, и створи Бог човека по лику своме, по обличју своме, створи Бог човека и удахну му дах животни, а тај дах је Свети Дух Божији.[7]

ЗАКЉУЧАК

            И ево нас, коначно распетих између два избора, између две алтернативе. Је ли ова грдна мешавина која нас окружује, само продукт разлуђених, развихорених честица и атома? Или је све ово продукт и дело Премудрог Устројитеља и акт немерљиве љубави Његове. Је ли ова плава палнета, Земља, само позорница на којој, како на једном месту рече наша мудра Исидора из рода Секулића, само некакве, примитивне снаге бректе и где се по речима мудрог Босијеа, француског бискупа, непрестано чује, рзање грешних срдаца[8], а ми створења људска, нус продукт, тог и таквог околиша? Или је све ово, и ми у овоме, саздано од Божанског Архитекте и саткано од најфинијих влакана и најлепше пређе. Да ли нам родословна таблица почиње од праоца парамецијума и прамајке амебе, а кончина наша у ништавилу, мраку мракова, и забораву. Или смо то ми људи царског и божанског порекла, јединствене и непоновљиве појаве у васцелој васељени, оригинали и уметничке креације чудесног Креатора и Уметника, који нам и власи на глави изброји и који нас неће увести у заборав и ништавило, ни онда када буде саздао ново небо и нову земљу. Коју ћемо од ове две алтернативе изабрати, то је искључиво прерогатив наше слободне воље од Бога дароване. А за крај ево једног исказа који нам  може мало припомоћи у трагању за избором: Ствар је једноставна и мени једино прихватљива, много је теже заправо, доказати да Бога нема. Којим постулатом атеиста може мени бити интересантан, а да притом не буде исмејан у свом доказу?Ја нећу да човек буде напуштен од Бога, већ тако блажена тежња је нешто што човека магнетски привлачи Богу, хтео то човек или не, да призна. (Извод из интервјуа са Милићем Станковићем, академским сликарем у америчком листу Преглед, 1982.г.) И онда нам нимало зачудне нису речи Алексеја Исајевича Солжењицина, из његове молитве упућене Богу Тројичном: Како ми је лако веровати у Тебе Господе и како ми је лако живети са Тобом. Када ми у недоумици стане памет, затаји ум мој и када најпаметнији људи не виде даље од данашње вечери и не знају шта треба урадити сутра, Ти ми шаљеш мирно поуздање да постојиш и да ћеш се ти побринути да не буду затворени сви путеви добра.[9]

Крај

Срећко Зечевић, јереј

[1] Dr Bozo Vuco, Odbrana moga verovanja, Makarska, 1972, 71.

[2] Еволуција је лат. реч – evoutionis, што значи развијање, развој. Може се зато говорити о еволуцији свега: о еволуцији правних схватања, о еволуцији религијских облика, материјалисти говоре о еволуцији материје, итд. Када се реч еволуција примени на органски свет – онда она значи постепени развој, постепену појаву, редослед појаве живих бића, ко год каже да се жива бића нису појавила сва одједном, него по извесном редоследу тај заступа идеју еволуције у најширем смислу речи. Дакле, еволуција учи да су све животињске врсте постале само из једне или из неколико врло простих првобитних или основних животињских врста, које су се у току времена постепено мењале и развијале у све сложеније и сложеније нове животињске врсте.

[3] Чарлс Роберт Дарвин је рођен у Енглеској у Шрузбериу. Рођен је у имућној породици лекара Роберта Воринга Дарвина. Дарвинов деда Еразмо Дарвин, међу првима је износио идеје о еволуцији.  После гимназије студира медицину на Единбуршком универзитету. Напушта медицину и уписује се на Теолошком факултету у Кембриџу и завршио га 1831. г. Затим је примио свештенички чин. Пошто су га привлачиле природне науке, успео је да се убаци на један брод који се звао Бигл, који је пловио према Јужној Америци и архипелагу Галапагос и бавио се проучавањем живог света. На том путовању Дарвин је био од 1831 – 1836. Резултате са тог путовања Дарвин је објавио у делу Дневник истраживања, а затим је написао дело Постанак врста путем природног одабирања (1859), у овом делу је развио идеју о еволуцији.  Дело Порекло човека написао је (1871). – Биљана Стојковић, Никола Туцић, Дарвинијана, водич кроз еволуциону биологију,  Београд, Службени гласник 2009, 13-17.

[4] Чарлс Дарвин, Мој живот, превод са енглеског, Београд 1937, цитирано по: Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књ. 4, Београд 1985.

[5] Природно одабирање – Из кон­ста­та­ци­је да по­сто­ји ве­штач­ка се­лек­ци­ја, Дар­вин је за­кљу­чио да по­сто­ји и при­род­на се­лек­ци­ја. Али док се ве­штач­ка се­лек­ци­ја вр­ши  све­сно и по јед­ном утвр­ђе­ном пла­ну, до­тле се при­род­на се­лек­ци­ја вр­ши бе­све­сно, она ни­је де­ло јед­ног ра­зум­ног и све­сног узро­ка, већ слу­чај­ни  и бес­циљ­ни ре­зул­тат деј­ства сле­пих ме­ха­нич­ких при­род­них си­ла.

Из­ме­ђу при­род­не се­лек­ци­је ко­ја је је­дан слу­ча­јан ме­ха­нич­ко-бе­све­сни про­цес зби­ва­ња, и ве­штач­ке се­лек­ци­је ко­ја се од­ви­ја под ру­ко­вод­ством све­сног и ра­зум­ног од­га­ји­ва­ча не­ма ни­ка­кве слич­но­сти. Да би по­мо­ћу укр­шта­ња на­ро­чи­то иза­бра­них при­ме­ра­ка ра­зних ор­ган­ских вр­ста из­вр­шио  ве­штач­ку се­лек­ци­ју, од­га­ји­вач је по­кат­кад при­мо­ран да те при­мер­ке до­ве­де из нај­ра­зли­чи­ти­јих и нај­у­да­ље­ни­јих кра­је­ва зе­мље. Сем то­га он мо­ра да уло­жи је­дан дуг и си­сте­мат­ски на­пор да би ње­гов по­ду­хват ус­пео. Да ли је при­ро­да, ко­ја је по ми­шље­њу Дар­ви­на и ње­го­вих след­бе­ни­ка сле­па и не­ра­зум­на, у ста­њу да ра­ди ства­ра­ња но­вих жи­во­тињ­ских вр­ста, увек на вре­ме и ка­ко ва­ља, оба­вља сло­жен и сми­шљен по­сао јед­ног ра­зум­ног и све­сног од­га­ји­ва­ча?

За­тим, укр­шта­њем ра­зних при­ме­ра­ка јед­не вр­сте ор­ган­ских би­ћа не до­би­ја­ју се ни­ка­кве но­ве вр­сте тих би­ћа, већ са­мо њи­хо­ви ва­ри­је­те­ти у гра­ни­ца­ма исте вр­сте. Та­ко нпр. укр­шта­њем ра­зних при­ме­ра­ка па­са, ко­ња, го­лу­бо­ва, не до­би­ја­ју се се но­ве вр­сте већ са­мо њи­хо­ви ва­ри­је­те­ти у гра­ни­ца­ма њи­хо­вих од­го­ва­ра­ју­ћих вр­ста. По­но­вље­ни по­ку­ша­ји да се ве­штач­ким укр­шта­њем ор­ган­ских би­ћа две­ју су­сед­них вр­ста до­би­ја­ју ор­ган­ска би­ћа јед­не но­ве вр­сте, за­вр­ша­ва­ли су се до­би­ја­њем ме­ле­за или ба­стар­да ко­ји су по­сле не­ко­ли­ко ге­не­ра­ци­ја оста­ја­ли бес­плод­ни или су се вра­ћа­ли сво­јим пр­во­бит­ним вр­ста­ма. Ово све зна­чи да су вр­сте у сво­јим бит­ним осо­би­на­ма кон­стант­не или по­сто­ја­не, а у свим спо­ред­ним осо­би­на­ма ва­ри­ја­бил­не или про­мен­љи­ве. Јер ни­ко ни­ка­да ни­је кон­ста­то­вао или до­ка­зао пре­ла­зак јед­не вр­сте у дру­гу, ни­ти ра­ђа­ње јед­не вр­сте из дру­ге. Го­во­ре­ћи о ово­ме Ив Де­лаж про­фе­сор ана­то­ми­је на Сор­бо­ни по­ред оста­лог ка­же и ово:

“Ра­до при­зна­јем, да ни­ко ни­ка­да ни­је ви­део да јед­на вр­ста ра­ђа дру­гу вр­сту, као и то, да не по­сто­ји ни­ка­ква ап­со­лут­на ја­сна опа­ска ко­ја би до­ка­зи­ва­ла да се ма ка­да та­ко што де­си­ло … ја сам ап­со­лут­но убе­ђен да је чо­век тран­сфор­мист или не­тран­сфор­мист не из раз­ло­га ко­је је из­ву­као из при­род­не исто­ри­је, не­го због сво­јих фи­ло­соф­ских ми­шље­ња. Ка­да би ра­ди об­ја­шње­ња по­ре­кла вр­ста, сем де­сце­дент­не те­о­ри­је по­сто­ја­ла ка­ква дру­га на­уч­на хи­по­те­за, мно­ги би тран­сфор­ми­сти на­пу­сти­ли  њи­хо­во са­да­шње ми­шље­ње као не­до­вољ­но до­ка­за­но.“

Борба за опстанак – по Дар­ви­ну уло­гу ко­ју ра­зум­ни и све­сни  од­га­ји­вач има у ве­штач­кој се­лек­ци­ји, у при­род­ној се­лек­ци­ји ту уло­гу има бор­ба ко­ју ор­ган­ска би­ћа во­де ме­ђу со­бом ра­ди обез­бе­ђе­ња сред­ста­ва по­треб­них за одр­жа­ва­ње њи­хо­вих жи­во­та. Овај део Дар­ви­но­вог уче­ња ни­је ор­ги­на­лан, он је на  иде­ју о бор­би за оп­ста­нак до­шао чи­та­ју­ћи де­ло То­ма­са Мал­ту­са ен­гле­ског еко­но­ми­сте (1766-1834)  “Есеј о ста­нов­ни­штву” у ко­ме је То­мас Мал­тус из­ло­жио сво­је схва­та­ње о не­ми­нов­но­сти бор­бе ме­ђу љу­ди­ма, по­што се њи­хов број на зе­мљи уве­ћа­ва у ге­о­ме­триј­ској (2,4,8,16,32…), а сред­ства за одр­жа­ва­ње жи­во­та у арит­ме­тич­кој про­гре­си­ји (2,4,6,8,10…) због то­га по­сто­ји бор­ба за хра­ну, за жи­вот.

Уло­га „бор­бе за оп­ста­нак” као фак­то­ра ево­лу­ци­је ни­је она­ко по­зи­ти­ван ка­ко је то Дар­вин по­гре­шно учио не­го је ја­ко не­га­ти­ван. У овом по­гле­ду бор­ба за оп­ста­нак ви­ше ра­за­ра не­го што ства­ра. Јер у тој бор­би че­сто пу­та по­бе­ђу­ју и њу над­жи­вљу­ју не нај­ја­че и нај­спо­соб­ни­ја већ нај­сла­би­ја би­ћа. Та­ко нпр. док су ма­му­ти, би­зо­ни и дру­ге огром­не жи­во­ти­ње одав­но из­у­мр­ле, до­тле гли­сте, сте­ни­це, ва­ши и мно­ги дру­ги ор­га­ни­зми и дан – да­нас жи­ве и на­гло се мно­же, а ко­ји од ових ор­ган­ских би­ћа пред­ста­вља­ју ве­ћи про­грес на пу­ту ево­лу­ци­је ор­ган­ског све­та ни­је те­шко по­го­ди­ти. По­ред бор­бе за оп­ста­нак у биљ­ном и жи­во­тињ­ском све­ту по­сто­ји и та­ко­зва­на сим­би­о­за (син = са, за­јед­но; би­ос = жи­вот) или за­јед­нич­ки жи­вот за­сно­ван на уза­јам­ној по­мо­ћи ра­зних ор­ган­ских би­ћа.

  1. По­зна­то је да мно­га ор­ган­ска би­ћа жи­ве у ве­ћим или ма­њим за­јед­ни­ца­ма, од ко­јих су нај­чу­ве­ни­је мра­ва и пче­ла, да и не по­ми­ње­мо људ­ске за­јед­ни­це. Да ли би те за­јед­ни­це мо­гле да по­сто­је без уза­јам­не са­рад­ње и по­мо­ћи њи­хо­вих чла­но­ва? По ми­шље­њу Ал­фре­да Еспи­на­са фран­цу­ског со­ци­о­ло­га све те за­јед­ни­це или дру­штва жи­ве по мо­рал­ним за­ко­ни­ма. 2. Ке­нет Во­кер ен­гле­ски хи­рург и пи­сац, на пу­ту по Афри­ци за­па­зио је ко­ег­зи­стен­ци­ју жи­ра­фа и сло­но­ва. Сло­но­ви има­ју до­бар слух али слаб вид, а жи­ра­фе до­бар вид јер су као стра­жа­ри на осма­трач­ни­ци, ка­да се удру­же ско­ро им је не­мо­гу­ће при­ћи.
  2. За­тим те­ло ли­ша­ја гра­де: ал­ге (зе­ле­не лоп­ти­це) и гљи­ве (без­бој­ни кон­ци). Ко их је на­те­рао да се удру­же? На­и­ме, ал­ге има­ју зе­ле­ну бо­ју, по­мо­ћу зе­ле­не бо­је, а по­сред­ством сун­ца оне ства­ра­ју ор­ган­ску хра­ну. Гљи­ве не­ма­ју зе­ле­ну бо­ју, те ни­су у ста­њу да при­пре­ма­ју се­би хра­ну, за­то се гљи­ва удру­жи­ла са ал­гом и од ње узи­ма ор­ган­ску хра­ну. Али у на­кна­ду за то гљи­ва цр­пи во­ду из спо­ља­шње сре­ди­не и ту во­ду до­ста­вља ал­ги. Ов­де ви­ди­мо ка­ко су се ал­ге и гљи­ве удру­жи­ли и уза­јам­но се пот­по­ма­жу.

На­сле­ђе сте­че­них осо­би­на Мно­ги би­о­ло­зи спо­ре тач­ност Ла­мар­ко­вог и Дар­ви­но­вог уче­ња о на­сле­ђи­ва­њу – сте­че­них осо­би­на. Ево­лу­ци­ја ка­же: Нај­спо­соб­ни­ја ор­ган­ска би­ћа ко­ја су у бор­би за оп­ста­нак са дру­гим би­ћи­ма сте­кла из­ве­сне спо­соб­но­сти и ову бор­бу над­жи­ве­ла, те сте­че­не осо­би­не у то­ку жи­во­та се пре­но­се пу­тем на­сле­ђи­ва­ња на по­том­ство.

По­зна­то је да је Огист Вајс­ман (1834-1914) не­мач­ки би­о­лог у сво­јој чу­ве­ној књи­зи: ”Те­о­ри­ја кон­ти­ну­и­те­та оплод­не пла­зме”, твр­дио да се осо­би­не јед­ног ор­ган­ског би­ћа, сте­че­не за вре­ме ње­го­вог жи­во­та, не пре­но­се на ње­го­во по­том­ство на­сле­ђем. Још је твр­дио да су пол­не ће­ли­је – јај­на ће­ли­ја и спера­ма­то­зо­ид,  не­за­ви­сне од со­мат­ских ће­ли­ја ко­је чи­не оста­так те­ла. Ако је то тач­но, то зна­чи да је пре­но­ше­ње сте­че­них осо­би­на фик­ци­ја. Вајс­ман је ми­ше­ви­ма у 15. и 16. ге­не­ра­ци­ја се­као ре­по­ве и ни­је­дан миш се ни­је ро­дио са не­до­стат­ком ре­па. (На­и­ме, уве­ћа­ње ми­ши­ћа ру­ку код ко­ва­ча, због стал­не упо­тре­бе при­ли­ком уда­ра­ња че­ки­ћем, пре­ма Ла­мар­ку, де­ца ко­ва­ча би тре­ба­ла да има­ју ве­ће и ми­ши­ћа­ви­је ру­ке од оста­ле де­це – али за ово не­ма до­ка­за.)

Сле­де­ћа за­мер­ка овом фак­то­ру ево­лу­ци­је је да је оно што се де­ша­ва на­ма у то­ку жи­во­та да се не бе­ле­жи у на­сле­ђе. Из ге­не­ти­ке зна­мо да се пре­но­ше­ње ге­не­тич­ке ин­фор­ма­ци­је вр­ши са ДНК на РНК (ко­је има три вр­сте: ин­фор­ма­ци­о­на – РНК, тран­спорт­на и ри­бо­зом­на). А са ин­фор­ма­ци­о­не РНК на про­те­и­не. Зна­чи то је ток ге­не­тич­ке ин­фор­ма­ци­је: ДНК – РНК – ин­фор­ма­ци­о­на РНК – ПРО­ТЕ­ИН. Је­ди­ни из­у­зе­так је РНК ви­ру­си код ко­јих се ин­фор­ма­ци­ја пре­пи­су­је са РНК у ви­ду ДНК и то са јед­ним по­себ­ним ен­зи­мом. Ни­кад се ин­фор­ма­ци­ја не пре­но­си са про­те­и­на на ну­кле­ин­ске про­це­се.

Дар­вин је по­гре­шно сма­трао да се кад на ће­ли­је у тки­ви­ма (со­мат­ске ће­ли­је) ути­че сре­ди­на, фор­ми­ра­ју на­след­не је­ди­ни­це (ге­му­ле). Ове ге­му­ле,  ве­ро­ва­ло се, би­ле су но­ше­не у пол­не кли­це, а по­том пре­но­ше­не на по­том­ство. Ка­рак­те­ри­сти­ку ко­ју је сте­као ро­ди­тељ та­ко је на­вод­но на­сле­ђи­вао ње­гов по­то­мак. Да­нас ми зна­мо да на­сле­ђе кон­тро­ли­шу ге­ни ко­ји се на­ла­зе са­мо у пол­ним ће­ли­ја­ма (јај­не ће­ли­је и спер­ма­то­зо­и­ди). –

Биљана Стојковић, Никола Туцић, Дарвинијана, водич кроз еволуциону биологију,  Београд, Службени гласник 2009, 34-37. и Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књига 4, Београд 1985.

[6] Djuen Gis, Krah evolucije, Beograd 2000, 183-239. Дјуен Гиш, докторирао из области биохемије, на Универзитету Калифорнија, Беркли. Провео је 18. година у биохемијском истраживању на Медицинском колеџу Корнел Универзитета, Вирус лабораторији Универзитета Калифорнија, Беркли и Апџон компанији. Члан је Америчког хемијског друштва и Америчког института за хемију.

[7] Митрополит Амфилохије, Беседа на Духове, часопис Светигора 2009, мај бр. 191, година 17.

[8] Исидора Секулић, Говор и језик, мир и немир, Београд 1977, 539.

[9] Marjan Cagalj, Kad tajga ne mirise, Glas koncila, br. 1532, 1970, 5.

Designed by ANTICFORMA. Copyright © 2021 Saborni hram Kragujevac