Атеистичко схватање живота
За разлику од разних теорија о пореклу света, атеисти – материјалисти су дали неколико хипотеза и о пореклу живота. Не прихватајући хришћанско становиште да је живот дар Божији, да је Бог Творац живота, материјалисти су на питање кад је живот настао, где је постао и како је постао, дали хипотезе које кажу да је живот дошао на нашу планету са стране – са неке друге планете, помоћу метеора, или из космичког простора, који је испуњен животним клицама, ово је тзв. теорија космозоа. Немачки научник Рихтер је још 1865. г. поставио ову хипотезу да су жива бића дошла на Земљу помоћу метеора. Међутим, против ове хипотезе говоре многе озбиљне научне чињенице. Немогуће је да икоје живо биће може издржати услове који владају у васиони: апсолутно одсуство ваздуха, воде, температура апсолутне нуле (- 273 степена). Затим, немогуће је да живо биће издржи високу температуру коју постиже метеор својим трењем услед кретања кроз земљину атмосферу. Ако би и неким чудом те живе клице остале живе у унутрашњости метеора, оне не би имале могућност да изађу кад се метеор охлади и стврдне. Друга варијанта ове хипотезе потиче од шведског научника Сванте Архениуса и зове се хипотеза панспермије. По њој, семе живота се налази у васиони, и под притиском светлости дошло на Земљу. И за ову хипотезу важе приговори као и за хипотезу космозое. Ни једна од ових хипотеза не одговара на питање, откуда живот у васиони?[1]
Постоји једна стара хипотеза у коју су неки веровали до недавно, то је хипотеза саморађања или самозачећа (generatio aequivoca). По овој хипотези живот је настао сам од себе од неживе материје. Изгледало је као чињеница да вашке и буве настају спонатано, саме од себе, на телима људи; да жабе настају из муља, да плитка језера производе бесконачан број алги. Један од пионира у хемији Џоан Ван Хелмонт (1579 – 1644) известио је, да је он лично видео настанак шкорпиона од траве босиљка која је била згњечена између две цигле. Он је такође направио формулу за прављење мишева. Ако ставите старе крпе и пшеницу у кутију, и сакријете на таван или амбар, постоји могућност да добијете миша! Ипак, неки су били сумњичави и од 17. и 19. века ово питање је било предмет великог сукоба. Франческо Реди (1626 – 1697), физичар из Ареца, Италија, он је радио разне експерименте са различитим животињским остацима. Чињеница која је њему била очигледна, јесте, да исте врсте мува настају без обзира на врсту меса коју је користио. Он је ставио један комад меса у затворену теглу, а други у отворену теглу коју је прекрио танком газом. Пошто се ларве нису развиле на овом поквареном месу, он је закључио да месо не може само од себе да произведе ларве, већ да могу настати само на оном месу где муве имају приступ. Смртни ударац теорији спонтаног настанка живота дошао је од руке познатог француског научника Луја Пастера (1822 – 1895). Пастер је користио боце са савијеним грлићем и тако је елиминисао присуство различитих честица, али је омогућио присуство ваздуха, који је сматран виталним за спонтани настанак живота. Пастер је сипао воду и органски материјал као хранљиви супстрат, у ове боце. Загревањем боца спречио је развој живих организама у њима, иако је хранљиви супстрат имао приступ ваздуху. У свом енергичном стилу, Пастер је узвикнуо: Никад се више идеја о спонтаном настанку живота неће опоравити од смртног ударца овог простог експеримента. На његовим експериментима почива тврдња: све живо потиче само од живог, omne vivum ex vivo.[2] Трећа хипотеза о пореклу живота је теорија архигоније. По овој теорији живот се није развио из мртве материје одједанпут, већ постепено, дугом еволуцијом материје. Материјалисти кажу да је Пастер доказао само то, да се живот не може развити из мртве материје саморађањем у једном моменту, али то не значи да се живот није могао појавити давно у прошлости, кад су околности за његову појаву биле повољније него данас. Није се појавио одједном, него у току једног врло дугог низа година. Међутим, ништа не вреди материјалистима да се позивају на милијарде година, и на постепеност појаве живота. Живот и смрт немају свој компаратив и суперлатив. Кад је нешто мртво, онда је мртво, не може бити мртвије и најмртвије. А то исто важи и за живо. Тако се може рећи да је човек као живо биће интелигентнији и по телесном саставу сложенији од амебе, али се не може рећи да је живљи од ње. И једно и друго је живо биће. Милијарде година можда су биле потребне да се припреме услови за живот, а не сам живот.[3]
Опаринова хипотеза о развитку живота се ослања на еволуцију материје, јер по његовом мишљењу, материја је прошла кроз разне етапе у свом развитку. Прва етапа је етапа високих температура отприлике 27.000 Целзијусових степени, при овим температурама ниједан елеменат нема молекуларну структуру. Падом температуре, материја прелази из атомске у молекуларну структуру. Тада се појављују молекули угљеника и једињење цијан. Кад се у даљем паду температуре створио први океан, у њему су биле растворене соли и угљоводоници чијим су мешањем настала разна органска једињења, слична беланчевинама. Трећа етапа је стварање коацервата, то су грумуљице беланчевинасте материје као капљице, у којима су молекули поређани по извесном реду и плану. Оне још нису жива бића, али у даљој етапи развоја материје они су стекли способност да дишу, да се размножавају и осећају. Највећи недостатак ове хипотезе је у томе што није проблем у томе, како су настала органска једињења, него како је настао живот и како су те органске материје оживеле.
Треба поменути и најновије успехе биолога на питању како је живот настао. Године 1953. амерички биохемичар Стенли Милер, покушао је да, имитирајући прилике у Земљиној кори и атмосфери из оног најстаријег периода, добије живо биће или бар органску материју. Док је радио на Универзитету Чикаго у лабораторији нобеловца Харолда Урија, Милер је успешно произвео аминокиселине,[4] под условима за које неки претпостављају да су постојали на првобитној Земљи. Он је то остварио коришћењем хемијске апаратуре у којој је мешавину гасова метана, водоника, амонијака и водене паре, изложио електричном пражњењу. Опет се овде поставља питање, није проблем да се синтетишу органска једињења, него је проблем како је настао живот. Затим, аминокиселине се формирају у алкалним срединама, док те исте средине не одговарају настанку шећера, а ипак су обоје неопходни живим организмима.[5]
Поред многих експеримената које су еволуционисти извели, да би показали како је настао живот, њима је и данас велики проблем да докажу како је ћелија могла бити формирана случајно, а ћелија је основна градивна и функционална јединица сваког живог бића. Наука 20. века је открила да је ћелија најкомпликованији систем са којим се човечанство икада сусрело. Већ поменути руски научник Александар Опарин, у свом делу Порекло живота, рекао: На несрећу порекло ћелије остаје питање које је у ствари најтамнија тачка целе теорије еволуције.[6]
Дакле, материјалистичка и атеистичка философија не може да се сложи са Библијском истином да је Бог творац живота, то чак они и не крију. Ако не прихватите теорију да је живот настао из мртве материје, онда у овој јединој тачки еволуционе теорије морате прибећи чуду – каже еволуциониста Хекел. Морамо допустити да је живот настао из мртве материје, да би смо тако избацили Створитеља – додаје Карл Фогт.[7]
Срећко Зечевић, јереј
[1] Протојереј др Лазар Милин, Научно оправдање религије, трећа књига, Београд 1979, 200-210.
[2] Аријел Рот, Постање, Београд 2001, 55-57. Аријел Рот је професор биологије, докторирао из зоологије на Универзитету Мичиген, предавао на Универзитетима Ендрус и Лома Линда, а од 1980. до 1994. г. био је директор Института за геолошка истраживања.
[3] Протојереј др Лазар Милин, Научно оправдање религије, трећа књига, Београд 1979, 200-210.
[4] Аминокиселине (биомономери) представљају градивне блокове протеина. Живи организми имају 20 врста аминокиселина у себи. Неколико стотина њих се може комбиновати у формирању једног молекула протеина. Нуклеинске киселине (биополимери) (ДНК и РНК) су још сложеније, оне су састављене од нуклеотида, а нуклеотиди су састављени од шећера, фосфата и нуклеотидне базе:аденин, гуанин, тимин, цитозин. Основа наслеђивања и метаболичка информација организма је записана у различитим секвенцама нуклеотидних база. Нуклеинске киселине могу садржавати милионе нуклеотида.
[5]Аријел Рот, Постање, Београд 2001, 55-63.
[6] Djuen Gis, Krah evolucije, Beograd 2000
[7] Dr Bozo Vuco, Odbrana moga verovanja, Makarska, 1972, 71.