АТЕИСТИЧКО СХВАТАЊЕ СВЕТА
Биће дакле, од самог почетка рода људског и прве појаве човекове на земљи и оних који своју појаву на Земљи неће везивати за план и вољу вишег ума, већ за пуки случај и немушти план природе и њених хирова. Биће таквих и у изабраном народу Божијем. Скепса, дилема и очај, биће највећи психолошки мотиви за раскидање веза између Бога и човека. Тим мотивима у блажој форми биће окупирани и први пратиоци и сарадници Христови на земљи. Јудин очај, Петрова дилема и Томина скепса, постаће касније сиже философије атеизма, његово вјерују и велики разлог. Научници атеистичко – материјалистичког уверења, насупрот Хришћанству, које учи да постоји једно Биће које је творац свега видљивог и невидљивог или духовног света и које називамо Бог, нас уче да не постоји ни Бог ни духовни свет. Јер, ни Бог, ни духовни свет нису чулном искуству подложни, тј. не могу се нити видети нити опипати, а оно што се не може видети нити опипати, то у ствари и не постоји. По својим особинама материја је самобитна и вечна, тј. она постоји одвајкада и сама је узрок свом постојању. Из ње је у току дугог времена постао целокупни свет неорганских, органских и психичких феномена или појава. Појаве тзв. психичког живота нису ништа друго до епифеномени или супојаве ових најразличитијих комбинација основних елемената материје. Другим речима, јединопостојећа, самобитна и вечна материја творац је свега видљивог и невидљивог света.
У свом ходу ка мистерији стварања космоса, наука нам је понудила сијасет хипотеза. Од оне Кант – Лапласове теорије, Норман Локајерове, Фред Хојлове итд. Тако нам Кант (1724 – 1804) објашњава да је у космосу постојала праматерија која је била у хаотичном, гасовитом стању. Она се састојала од честица које су снабдевене силама привлачења и одбијања. Негде је та материја била гушћа, негде ређа. Те збијене честице су постале центри привлачења, јер су се остале честице из ређих маса кретале ка гушћим. Тако се већина тих честица сјурила у централну маглину од које се формирало сунце. Пошто су се те честице кретале у истом правцу, то су проузроковале обртање сунца око осовине. Слично су постале и остале планете. Лаплас је развио своју хипотезу 1796. године. По њему, првобитна материја у виду лопте лебдела је у простору и обртала се око своје осовине. Та првобитна маса је била усијана па се постепено хладила и по природном закону скупљала. Услед тога брзина се повећавала. Услед повећане брзине појавила се центрифугална сила због које се почео одвајати део по део те масе. И тако су формиране планете сунчевог система. За разлику од Лапласа, Милтон и Чемберлен сматрају да је сунчев систем настао услед експлозије једне супер нове. Норман Локајер тврди да су маглине ројеви метеора, они се сударају и тако производе звезде. Фред Хојл, професор математике и теоријске астрономије у Кембриџу тврди: Земља није постала од Сунца као што тврди Лаплас. Она је постала услед експлозије неке супернове која је некада сачињавала двојну звезду. Васиона је по њему стара пет милијарди година.[1] Да не би били сувопарни у набрајању разних теорија, поставићемо нека питања, на која ове теорије не могу одговорити.
Прво питање је, зашто комете немају облик планета нашег сунчевог система и зашто се оне окрећу око сунца параболском, а не елиптичном путањом, како то чине планете тог система? Зашто се планета Уран и Нептунов сателит Тритон окрећу у супротном правцу. Остале планете, крећући се напред, и око себе се окрећу унапред, дотле се Уран и Тритон крећу унапред око Сунца, а око себе уназад, дакле обрнуто од осталих планета? Зашто се Феб, девети пратилац Сатурна, не креће у истом, већ у супротном правцу од онога у коме се крећу остали пратиоци ове планете, која је после Јупитера највећа у нашем сунчаном систему?[2]Првобитна материја је била усијана, и имала је температуру око 5 – 6000 Целзијусових степени. Откуда је и како је, после тога могао да се појави живот у васиони уопште, и зашто се појавио баш на Земљи, које то одлучио? Једно је неизбежно питање за све хипотезе: Ко је творац првобитне материје? Одакле онај првобитни облак безобличних честица? Ова питања нису нимало бесмислена. Постанак макросвета, ипак, није могао бити без икаквог страног (Божијег) утицаја. Једном је Кант коментаришући космогонију без Бога рекао: Космогонија без Бога Створитеља била би слична оној причи за децу, која почиње речима: Био једном један цар – с том разликом што би почетак гласио: Била једном једна маглина.[3] Ето, то је заједничка бољка свих космогонија које почивају на атеистичком основу.
Научници еволуционисти обмањују и лажу људе говорећи како се свет формирао сам од себе, и да се земља формирала милијардама година, првобитно је била у усијаном стању и постепено се хладила. Наиме, у школским уџбеницима се излаже раширена теорија по којој је Васиона настала као резултат Великог праска, првобитног супергустог језгра. То се језгро потом поделило на масу гаса и прашине, из које су се најпре формирале протозвезде, а затим и звезде. Космолози признају да је Велики прасак, ако се догодио, могао да створи само водоник и хелијум и да су најраније звезде биле састављене од ова два хемијска елемента. Они претпостављају да су тежи елементи од којих је Земља састављена, настали термонуклеарним реакцијама (нуклеосинтезама) у ужареним унутрашњостима различитих звезда. Ти елементи су избачени када су те звезде експлодирале. Они верују да су ти елементи из једне или више супернова вероватно обликовали међузвездани облак гаса. Касније се један од ових облака кондензовао и обликовао првобитно сунце, а затим и заметке наших планета. Космолози верују да је протекло много времена од нуклеосинтезе и обликовања првобитне Земље.
Старост васионе по њиховим прорачунима је око 17 милијарди година, а старост Земље је око 4,6 милијарди година. Ова своја схватања презентују деци у школама, и на таj начин обмањују децу не дозвољавајући да се у школама чује и друга страна, да се чује неки други концепт. У средњошколском изучавању природних наука, посебно у биологији, астрономији и физици, ученицима се упорно намеће еволуционистички поглед на свет. Такав поглед примењује се како у односу на неживу, тако још израженије на живу материју, не изузимајући ни човека. Притисак атеистичко – комунистичко – материјалистичких погледа у средњошколском, па и у основном школовању је веома снажно и веома осмишљено. Низ природних појава уопште се не разматра у уџбеницима, премда су веома једноставне за разумевање. Неке чињенице и научна запажања истумачена су нетачно или су остављена без икаквога објашњења. Васпитни систем у целом савременом друштву свесно је орјентисан ка формирању еволуционистичко – хуманистичког погледа на свет.[4]Ученицима треба објаснити да је еволуција хипотеза, она је предмет вере, а никако неоспорна научна чињеница, као што је изјавио академик Драгослав Маринковић у „Гласу јавности“ поводом одлуке министарке просвете Љиљане Чолић да се у школском програму поред еволуције, разматра и концепт стварања, рекавши: Ако је министарка стварно тако нешто одлучила, то је онда апсурдно, незамисливо и недопустиво јер је Дарвинова теорија научно доказана.[5]
Један од савремених научника Роберт Џентри, доказао је нешто сасвим супротно од ових еволуционих хипотеза. Роберт Џентри је физичар који је истраживао феномен радиоактивних ореола. Током тринаест година радио је на Хемијском одељењу Оук Риџ националне лабораторије, од стране Колумбија Унион Колеџа, Такома парк, Мериленд. Докторирао је на Технолошком Институту у Џорџији, Атланта. Он је члан Удружења физичара Америке, Геофизичког удружења Америке, Академије наука Њу Јорка. Налази се на списку Ко је ко у Америци. Он је својим истраживањима на полонијумовим ореолима нађеним у граниту доказао да је еволуциони концепт настанка Земље неодржив. Џентријева истраживања показују следеће: наиме, он је у граниту (Гранит је чврст камен који чини основу данашњих континената) пронашао неке концентричне кругове (прстенове). Под микроскопом се види сићушна радиоактивна честица у центру прстенова, као црни круг у центру мете. Ове прстенове је назвао радиоактивни ореоли, због њихове сличности са ореолима светитеља. Истражујући, пронашао је да су то ореоли радиоактивног елемента Полонијум (Po – 218). Те ореоле стварају алфа честице различитих енергија које емитује радиоактивни хемијски елемент Полонијум. Управо ти ореоли су средиште мистерије. Време полураспада овог изотопа (Po-218) је око три минута. Ипак, ореоли се налазе у гранитним стенама широм света. Истраживање је показало да је то првобитни полонијум (примарни ), а не секундарни, изведен, јер се не могу наћи преци полонијума. Ако је то тако, како су се онда стене кристализовале тако брзо да су у граниту утиснути радиоактивни ореоли од алфа честица Po-218? Да је Земља стара милијардама година, те би честице Полонијума ишчезле. То онда значи да је Земља тренутно створена.
Да би ово пластичније описао, Џентри је на својим предавањима показивао пример са чашом воде и растопљеном шумећом таблетом. Наиме, у чаши воде растопљена је шумећа таблета која ствара мехуриће; по еволуционој теорији гранит је настао од растопљене, ужарене стене која се лагано хладила милионима година – под таквим условима ореоли полонијума се никад не би оформили, јер сићушне мрље полонијума у растопљеној стени личе на мехурове које ствара таблета. Почетак пенушања таблете упоредићемо са тренутком када атоми полонијума почињу да се распадају и емитују радиоактивне честице. Ти трагови честица би нестали тако брзо из ужарене стене као што мехурићи таблете нестају у води. Али, ако би воду у тренутку замрзли мехурићи би остали. Као што би смрзнути мехурићи били јасан доказ тренутног замрзавања воде, тако су полонијумови ореоли необорив доказ да је Бог у тренутку створио Земљу.[6]
Срећко Зечевић, јереј
[1] Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књига 4, Београд 1985, 90 – 101.
[2] Кипријан Керн, Материјализам и наука, Хришћанско дело, 1936.
[3] Арх. Др Јустин Поповић, проф. Велимир Арсић, Тајне вере и живота, Крњево 1985, 54-55.
[4] Протојереј Тимотеј Сељски, Православни поглед на свет и савремена наука, Цетиње 2000, 5-7.
[5] Глас јавности, интернет издање од 8. 9. 2004.год.
[6] Роберт Џентри, Мала мистерија стварања, Београд 2000, 29, 60.