ХРИШЋАНСКО СХВАТАЊЕ ЖИВОТА
Као што хришћанство учи да је Бог Творац овога света, тако исто схвата и живот. Живот је по хришћанском схватању дар Божији. Нема живота без заједнице, јер се једино кроз заједницу и кроз учешће у животу других живих бића може живети. Зато је живот радост, и зато се Дух Свети у нашој молитви коју увек изговарамо на почетку Литургије, назива Животодавац и Животворац, јер је Он тај који даје живот, не само овај биолошки него и онај други вечни, који је још важнији.
Овде можемо говорити о два дела живота, о животу биолошком и животу духовном. Живот биолошки је дар Божији, јер материја нема у себи способности, са свим њеним квалитетима, да произведе живот, живот се једноставно преноси од живога на живо, као што је рекао чувени научник Луј Пастер: Само из живог настаје живо – Omnes vivo ex vivum. Као што је интервенцијом Божијом свет створен, тако је и интервенцијом Божијом и живот створен. Свето писмо каже да је Бог дао материјалном свету благослов и закон да се рађа и множи, да земља из себе производи плодове, зато што има семење. Исто тако, да се такорећи аутоматски, наравно спајањем, двају бића, добије једно ново биће. Нешто суштински улази из мужјака у женку или из једног семена у друго семе, ако су у питању биљке, или у људском друштву, у људској заједници, да се најтешње могуће сједињују мушко и женско, да би се родио нови живот. Али, биолошки, живот сам по себи нема у себи трајност, нема бесмртност, да би био бесмртан он мора да буде у заједници са Оним који је вечан, бесмртан, тј. са Богом. Човек је гладан и жедан живота, чак и када жели да се убије, то је исто глад и жеђ за животом, само линијом супротног дејства, јер му, ето, није испуњен тај живот како би он желео. То све показује, да човек није створен само за биолошки живот, него је биће које је створено за један пунији, потпунији, вечни живот.[1]
Како је могуће овај живот учинити вечним? Одговор је један: личним и свецелим усвајањем Личности Богочовека Христа, као суштине своје човечије личности; а то значи Христову вечну душу учинити својом душом, Христову вечну љубав учинити својом, Христов вечни живот учинити својим животом, и најзад, Христову Богочовечанску Личност учинити темељом и архитектом и атмосфером своје личности. Све то преведено на језик Апостола Павла гласило би: Ја више не живим, у мени живи Господ (Христос) (Гал 2,20). Човек може осетити да је његова душа у истини бесмртна, да је његов живот вечан, напротив, једино када обогочовечи све психофизичке састојке своје личности, тј. кад своје „ја“ стопи са Христовим, кад Христос постане за њега α и ω (алфа и омега), метод и циљ; вечно идеална реалност и вечно реална идеалност. Усвојити Христа за суштину своје личности значи усвојити природу божанства за своју природу, значи постати учесник у Божјој природи (2 Петр 1,3), постати сутелесник Христов (Еф 5,6), а то све значи саоваплотити се Телу Христовом – Цркви, тј. оцрквенити се.[2]
Свети Оци су говорили да Бог има безбројне Божанске енергије и када је стварао свет једне су деловале као бићетворне или суштетворне енергије, које су суштину бића стварале, ону подлогу, оно основно битисање. Друге су Божанске енергије давале живот – то су животворне енергије; па су онда треће давале мудрост – мудростворне енергије; или разум – разумотворне, или врлину – врлинотворне, или доброту – добротворне, слободу – слободотворне, или љубав – љубавотворне. Човек треба да у свима њима учествује, јер је залог свега тога у њему дат од Бога. Зато их човек предосећа, само му треба помоћи, а нико му не може помоћи без себе, да развије у себи те глади и жеђи, те енергије, те потенцијале, наравно уз сарадњу Божију.[3]
ШТА ЈЕ ТО АТЕИЗАМ И ОДНОС ВЕРЕ И АТЕИЗМА?
Према дефиницији једног религијског речника, атеизам је именица грчког порекла и потиче од речи: α – одречни префикс + Θεος = Бог и значи онај који негира Бога. Атеизам је поглед на свет којим се одбацује било какво веровање у Бога или богове, живљење као да Бога нема. Атеизам сусрећемо и ког грчких мислилаца (Хераклита, Ксенофана, Демокрита, Критије), код философа новијег доба: Фојербаха, Маркса и многих других. Блажени Августин је у своје време назвао атеизам: лудост неколицине.[4]
Овде се поставља питање, да ли атеизам значи одсуство сваке вере? Не. Наиме, сви људи имају неки појам о Богу. Чак и они људи који формално не припадају ниједној религији ипак имају неки појам о Богу, зато што постоје и што се не мире са смрћу, већ желе вечно да постоје. Тежња човека да дође до истине и сигурности у овом променљивом свету у коме живи, односно сусрет са проблемом смрти, неминовно га упућује на овај или онај појам о Богу. У зависности од тога како човек решава проблем смрти и мисли да остварује вечно и непроменљиво постојање, он то и обожава. Дакле, на овај или онај начин, појам Бога је присутан код свих људи без изузетка. Али, шта је са атеизмом, односно, са људима који не верују да Бог постоји? Ако Бог заиста постоји, како га онда једни познају и признају да постоји, а други не? Атеизам као феномен савременог света, не побија чињеницу да Бог постоји, јер атеизам није одсуство сваког појма о Богу. Пре би се рекло, да је атеизам неприхватање једног конкретног Бога у кога верује околина, у којој се атеизам развија, него што је он неверовање у Бога. Тачније, атеизам је борба против Бога. Бог за атеисте не постоји, зато што они не желе да он постоји за њих. Идентификовање некога или нечега, као постојећег за нас, претпоставља нашу слободу, тј. претпоставља да и ми желимо да тај неко за нас постоји. Објективно постојање некога још не значи да он постоји и за нас, јер ми можемо и да не желимо да неко постоји и за нас, што иначе изаражавамо, када неког не желимо, речима: За мене ти не постојиш! То не значи да он заиста не постоји по себи и за друге, макар ми и не хтели да он постоји. Он не постоји за нас, али постоји по себи и постоји за друге.[5] Вера у Бога је дубоко усађена у душу човекову, веру нису измислили неки примитивни праисторијски људи. Као што је у семену дрвета све дато: и стабло, и корен и гране и плодови, тако је и код човека, при његовом зачећу, дат од Бога: и облик тела, и разум, и осећање и вера. Као што дрво може да буде кржљаво, болесно, да се изметне у криво, тако и човек може да постане неверник, што зависи од васпитања и од личне воље. Бог је наградио човека разумном вољом и он може да бира шта хоће: или једно или друго.[6]
Можда атеизма у суштини и нема, већ само бекство од Бога, Свети Владика Николај у том смислу говори: Којим год путем ходиш, срешћеш Бога. Залуд бежиш од Бога, не можеш се сакрити. Он те, истина, неће гонити, али ће те чекати, Он те неће чекати само на месту где си га ти оставио. Он ће те чекати на свим линијама и угловима света.[7]
Ако неверујући људи кажу да је ово једини живот који имамо, да нема другог живота, онда је све бесмислено. У том смислу и чувени шпански писац Мигел Де Унамуно пита се: Зашто желим да знам одакле долазим и куда идем? Куда идем и куда иде све оно што ме окружује? Ја желим да не умрем сасвим, и желим да знам да ли ми је суђено да сасвим умрем или не. И ако не умрем, шта ће бити са мном?А ако умрем, онда је све бесмислено. Постоје три решења: а)или да знам да сасвим умирем – онда неизлечиво очајање. б)или да знам да не умирем сасвим и онда – мирење са судбином, в) или да не могу да знам ни једно ни друго – и тада мирење са судбином у очајању.[8]
Праштајући се са својим пријатељима револуционарима и полазећи на гиљотину, адвокат Дибоск, упутиће им у свој својој заслепљености, речи пуне трагизма и сатанског хуморизма: Збогом, идем испред вас у ништавило. Радо остављам природи елементе од којих сам састављен, са жељом да у будуће учини од њих бољу употребу, јер се мора признати да сам јој ја веома лоше испао за руком[9]. Заиста, човек над овим речима не зна да ли треба да се смеје или да сабере веђе у грчу.
Атеисти одбијају да прихвате Бога у кога верује њихова околина, одбацују Христа, осуђуја га и исмевају. Велики руски умник Достојевски, у свом обраћању атеистима каже: Ви господо који одричете Бога и Христа, никада ни помислили нисте, како без Христа све одједном постаје гадно и грешно. Ви осуђујете Христа и исмевате Бога, но какве узоре ви дајете човечанству? Како сте мали, како неваљали, како злобни, како славољубиви! Одстрањујући Христа, ви уништавате у роду људском недосежни идеал красоте и доброте. И шта ви од исте вредности предлажете у замену. Христос је једина права утеха човечанству; ви бисте могли њему одузети то, када би могли пружити свету нешто боље од Христа. Питање је сада: имате ли Ви тако што? Дајте ми други идеал и ја ћу поћи за вама. У осталом, ви ме можете лишити вере у Божанство Христа, ако само покажете нешто боље од Христа, хајде покажите! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити уместо Христа. [10]
Атеисти, неверујући, кажу да постоји разлика између вере у области науке и вере у Бога. Вера у науци по њима је увек заснована на нечијем знању. Ако ја нисам извршио неке експерименте и научна израчунавања, то су уместо мене извршили стручњаци. Они то што тврде баш позитивно знају, а ми верујемо њиховом знању. Али, у области вере у Бога и Божијег откровења нема ништа што се баш позитивно зна. Ту је све од почетка до краја сама чиста вера, неослоњена ни на чије знање. Таква вера, незаснована ни на чијем знању, слепа вера, која бежи од сваке контроле и проверања у страху да не буде очигледно демантована чињеницама и разумом, таква вера није достојна културног човека, а понајмање строгог научника – кажу неверујући. Међутим, ми се са овим не можемо сложити. Прво, није тачно да свако веровање, на које смо упућени у свакидашњем практичном животу, почива на нечијем знању. Некад почива, некад не почива. Дешава се да лекар утврди дијагнозу нечије болести и препише терапију и болесник верује „позитивном“ знању лекаревом, а на крају крајева се испостави да је погрешна или дијагноза или терапија или и једно и друго. У науци постоје не само чињенице него и многе хипотезе. А хипотеза, већ зато што је хипотеза, не почива ни на чијем знању. Много пута се дешава да се нешто у науци сматра чињеницом и њој се верује, па се касније констатује да је тачињеница нетачна. Некад се веровало да је Земља равна плоча и да је у центру васионе. Ова и све остале оспорене чињенице које су сматране правим позитивним знањем, у ствари се показало да је била у питању чиста вера и то још погрешна. У области историјске науке срећемо се са вишеструком вером. Ученик верује професору, професор писцу уџбеника, писац уџбеника верује оном ко је писао историјски документ, а писац документа ако случајно није био очевидац онога о чему пише, верује ономе од кога је чуо за ту историјску чињеницу о којој нам даје саопштење. Дакле, није тачно да је у науци и животу баш све засновано на нечијем знању. Друго, није тачно да је у области вере у Бога и Божијег откровења све засновано на вери без ичијег позитивног знања. Има и у тој области вере чињеница које почивају на нечијем знању, а ми том знању верујемо. Људи који су доживели Божија јављања, Мојсије, Аврам, апостоли и сви савременици Христови који су доживели Његова чудеса, апостол Тома који је после Васкрсења Христовог додирнуо васкрслог Христа и сви други који су доживели сличан сусрет са Богом, они баш позитивно знају за те своје доживљаје, а ми њиховом знању верујемо. Вера није нека антитеза науци и позитивном знању. Вера и знању могу да имају различит однос, а могу и да се потпуно подударају. Кад нешто знам да је истина, онда уједно и верујем. Нико не може рећи: знам да су 2+2=4, али ја у то не верујем. Може вера да допуњује знање. Не знам да ли има живих бића на некој планети, не знам, али могу да верујем. Може да постоји и трећи случај кад се вера и знање искључују: знам да нешто није истина, не могу онда веровати и да јесте.[11]
Срећко Зечевић, јереј
[1] Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Братство Светог Симеона Мироточивог, 1998, 97-99.
[2] Арх. Јустин Поповић, Новозаветно учење о вечном животу, Глас Епархије жичке, 1969, бр. 2.
[3] Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Требиње, 1998, 103.
[4] Иван Цвитковић, Речник религијских појмова, Нови Сад 2009, 41.
[5] Игњатије Мидић, Епископ браничевски, Православни катихизис, за први и други разред средњих школа, Београд 2002, 9-10.
[6] Ф. Е. Мељников, Има Бога, Београд 1980, 23.
[7] Епископ Николај, Мисли о добру и злу, Сабрана дела, књига 4, Диселдорф 1976, 505-506.
[8] Мигел де Унамуно, Трагично осећање живота, превод са кастељанског Олга Кошутић, Београд 1991, 36.
[9] Анатол Франс, Богови су жедни, Београд 1921, 195.
[10] Арх. Јустин Поповић, Достојевски о Европи и словенству, Београд 1981, 168
[11] Проф. др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књига 5, Шид 1993, 11-20.