Skip to content

ХРИШЋАНСКО И АТЕИСТИЧКО СХВАТАЊЕ СВЕТА И ЖИВОТА 2

ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА СВЕТ

Питањем постанка света и живота, бавили су се одувек сви научно – философски умови било које ере. Тако осетљиво питање било је омиљена тема сваког мислиоца. Ово питање превазилази оквире науке и као такво, оно је више у домену религије, будући да је оно у Откровењу нашло свој прави смисао и одговор. Од оног тренутка када се човек појавио на овосветској позорници живота поставио је себи питање, питање које га ево већ хиљадама година мучи и оптерећује. То вечно питање је како је свет и човек настао. Овај проблем настанка света и живота у њему, мучио је ум и дух човеков од како је човек ступио на позорницу живота и осећао је потребу за решењем овог проблема, пошто од начина решења овог проблема зависи и начин човековог бивствовања на земљи. Отуда су људи били одувек приморани да ово суштинско питање решавају како најбоље знају и умеју. Православна црква вером у Бога као Творца света, открива истину да је свет дело воље, мудрости и силе Божије. У Символу вере ми исповедамо веру у: Бога Оца, Сведржитеља Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. Бог је једини Творац света: У почетку створи Бог небо и земљу – вели Свето писмо. Овде се хришћанско учење, дистанцира од атеистичко – материјалистичког схватања да је основ свега материја и да је свет настао сам од себе, од првобитне материје коју нико није створио, која је постојала у свемиру. Свет је по хришћанском схватању κτιστος – створен и то ни из чега – ex nihilo. Израз ни из чега показује да пре него што је створен, свет није постојао, постојао је само Бог – као Света Тројица. Израз κτιστος, значи да је свет створен и да има свој почетак и крај, дакле није вечан. Све што је створено има свој почетак и крај, што опет указује на постојање времена и простора.

            Ако кажемо да је Бог Створитељ света, ми тиме не желимо да кажемо да Он просто ставља ствари у покрет првобитним чином у „почетку“, после чега оне функционишу саме за себе. Бог није космички часовничар који навија машинерију, а затим је оставља да сама откуцава. Напротив, стварање је непрестано. Када би Бог престао да у сваком тренутку испољава своју стваралачку вољу, васељена би истог часа ишчезла у небиће.[1] Бог слободно из љубави ствара свет, чином своје слободне воље. Ништа га није присилило на стварање. Бог није по својој суштини Створитељ, већ је он то само по својој вољи и енергији. Тако се свет не излива на природан начин из суштине Божије, нити представља створену енергију Божију, већ напротив, представља резултат Његове нестворене енергије. Све што Бог хоће да ствара, Он може стварати – није тачно да хоће да ствара само оно што може; према томе, кад је Он у питању, није једно те исто бити и хтети. Ако битије (бити) Божије ствара, онда Бог све што ствара, ствара по нужности; а ако ствара воља (хтети) Божија, онда Бог све ствара слободно. А стварајући слободно, Он ствара шта хоће и кога хоће и кад хоће.[2]

Прва последица стварања света ни из чега,  јесте да је овај свет смртан. Свет је смртан зато што има свој почетак, а све што има свој почетак има и свој крај. Све што је створено то је и смртно. Према томе овај свет није вечан, како су то говорили грчки мислиоци. Друга основна последица стварања света јесте да је свет створен вољом Божијом. Бог је хтео, зажелео, у једном тренутку да створи једно биће наспрам себе, које није Он. У томе се огледа слобода Божија у односу на свет. Трећа последица створености света је, да он  не може да постоји сам, јер је смртан, подложан пропадљивости. Доведен је у биће, вољом другог, вољом Божијом. Ништа Бога није приморало да ствара свет, Он га ствара из љубави. Све ово треба разумети на следећи начин: свет будући да је створен, може сваког тренутка да престане да постоји, да га нема више, зашто? Зато што свет нема у себи самом, у природи својој, силе које му дају снагу да може вечно да опстане, да постоји. Дакле, свет иза себе и испред себе, има једно небиће које стално угрожава свет. Зашто је за хришћане толико важно да свет није вечан, него да је створен, да ли је зло да свет буде вечан? За хришћане није зло по себи да је свет вечан, али је утолико зло уколико негира Божију слободу  и то тако, да у крајњој линији негира Бога. Ако сапостоји Богу нешто што није Он, ако свет сапостоји Богу, тада Бог није апсолутно слободан. Апсолутно слободно биће претпоставља да није нешто поред Њега, што није Он сам.[3]

Сада се поставља питање, да ли је Бог створио свет са жељом да овај нестане, да престане да постоји? Свакако не! Бог је створио свет да вечно живи. Створио га је љубављу и слободом из небића, да би свет имао вечно биће, да би вечно живео. А живеће вечно, ако свет буде у заједници са Богом. На који начин је Бог могао да делује, да споји твар са собом и учини је бесмртном, а да при том не изгубимо основна својства тварне природе и да то не буде насилно, већ да све то буде слободно и од стране Бога, и од стране створене твари. То је Бог учинио створивши човека. Човек је кључно биће за спасење света. Човек је створен на послетку целокупног стварања, управо зато, да би творевину сјединио са нествореним Богом; да их доведе у трајну везу, да творевина, имајући везе само са нествореним Богом не би умрла, него да би живела. Према томе, ова заједница са Богом представља једини циљ стварања човека. Дакле, потребно је било да Бог створи једно биће које ће бити слободно у свом постојању, али ако је требало кроз ту личност, кроз то биће, створену природу сјединити са Богом, онда је то биће требало да садржи ту тварну природу у себи. Створена (материјална) природа требало је да чини тело те личности, и створи Бог човека од праха земаљског (Пост 2,7). С друге пак стране, то биће је требало да буде слободно у свом постојању, да има слободу у односу на детерминисаност природе. То је Бог учинио створивши  човека по „икони“ својој. Икона Божија у човеку није део Божанске природе, него дар Божији. А тај дар је личност човекова. Личност подразумева слободу у постојању. Бити личност значи бити у слободној заједници са другом личношћу. Без човека творевина је осуђена на смрт. Поставиће неко питање, зашто је Богу за спасење био потребан човек, а не нека друга бића, на пример анђели? Зато што анђели немају тело, као људи, односно немају непосредну повезаност са материјом, док ми имамо учешћа чак и у смрти творевине.[4] 

Овај свет и материја у њему, дакле, дело је Тројичног Бога, он ствара земљу, небеска светила, а затим, биљке и животиње по врстама својим, и упућује им свој творачки благослов: рађајте се и множите се и напуните земљу (Пост 1,22). На концу свог стварања, за финале његово, пре него што ће починути, Бог ствара човека по лику своме. Ставиће га у Едемски врт са истим благословом, али ће благослову упућеном човеку, додати и прерогативе владарства и господарства: рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њом и будите господари…(Пост 1,28). Поред тих чудесних и величанствених пуномоћја, човек ће бити Богом дарован слободом и савезом синовства. Та иста пуномоћја и слобода подвргнута кушању кнеза таме, палог анђела, биће узрок пада и греха човека Адама. Савез синовства биће раскинут и поново ће га успоставити Јединородни Син Божији, рођен од Марије Дјеве и Духа Светога. Али, до Његовог доласка пали човек ипак неће бити сам. Биће са њим рука Господња која ће га водити кроз историју изабраног народа свога. Савршенство стварања Божијег, склад, пуноћу и логику његову, нека нам опише лепше и узвишеније песнички гениј Державин:    

                                        О, Ти што пространством немаш нигде краја….

                                        Ти превечни што си.

                                        Ти уништи хаос, позвао си њега из бездана вечног,

                                         И редити стао….

                                         Ти си био, јеси, увек биваћеш![5]

Још величанственије дело Свевечног Творца описује и старозаветни песник, свети пророк и цар Давид речима: Како су величанствена дела Твоја, Господе! све си премудрошћу створио; испуни се земља творевине Твоје (Пс 103,24). Свети апостол Павле у посланици Римљанима говори: Јер се открива гњев Божији  са неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди. Јер оно што се може сазнати о Богу њима је познато, јер им је Бог објавио. Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, његова вечна сила и божанство, да немају изговора. (Рим 1,18-20).

Срећко Зечевић, јереј

[1] Еп. Калистос Вер, Православни пут, Ман. Хиландар 1997, 50, 52.

[2] Јован Романидис, Прародитељски грех, Беседа, Нови Сад, 2001, 79-80.

[3]Еп. Др Игњатије Мидић, Сећање на будућност, Београд 1995.

[4] Митрополит пергамски Јован Зизјулас,  Догматске теме, Беседа, Нови Сад, 2001, 277-293; Епископ др Игњатије Мидић, Сећање на будућност, Београд, 1995.

[5] Гаврил Державин, Стихи о любви и стихи про любовь, преузето 21.01.2010.

Designed by ANTICFORMA. Copyright © 2021 Saborni hram Kragujevac