Ако би једноставним жаргоном за тему о којој данас канимо говорити, нешто кратко и једноставно рекли, то би свакако било да је она и превелика и предубока. Та превеликост теме, ако се овај израз овако може употребити, огледа се у томе што је питање теизма и атеизма било у свим временима, у свим цивилизацијама, у целокупној историји човековој и човечанства уопште, кључно, опште, универзално, а самим тим питање смисла или пак бесмисла живљења.
Од првог најумнијег створа који се појавио на овој планети, од његове прве сумње и дилеме која је породила пад и грех, па све до наших дана, стално на уснама тог створења и у мислима и уму његовом, лебде и у сну и на јави увек иста питања: Ко сам ја? Шта сам? Одакле сам? Куда идем? Са та четири питања људског битисања, хватала се у коштац, свака иоле умна глава која се појавила на земљиним просторима, о њима размишљала и тражила одговоре, првенствено, у понорима и безданима своје личности и свог бића и налазећи одговоре, усхићивала се до драговољне патње и бола. Били су то они који су своју појаву на овој планети везивали за план и вољу једног Универзалног ума, којем ће дати највеће и најузвишеније атрибуте, као што су: Бесконачни, Премудри, Самобитни, Вечни, Свудаприсутан, Одржавалац, Највиши, итд.
У име тог Универзалног ума и славе Његове, људски дух ће исписати најлепше речи које су изговорене устима људским, својим рукама саздати најлепше споменике и њима окитити све земљине меридијане. У име Његово, биће чињени највећи подвизи, највеће жртве, највећа дела. У име Његово, човек ће и живот свој дати. Нема народа и племена на земљи које неће дати, ма и најмањи удео у тој општој хвали и захвалности према том Великом Уму и Великом Створитељу. Од свих светских религија, хришћанство ће несумњиво дати највећи удео у томе. Вековима ће човечанство лутати у свом боготражењу. Понекад ће човечанство у том Боготражењу бити близу праве истине, а много пута биће и далеко, сувише далеко од ње. То лутање ће трајати све до оне пуноће времена,о којој Богонадахнути апостол Павле каже: А када се наврши време, посла Бог Сина свога Јединородног… да искупи оне који су под законом (Гал 4, 4-5).
ХРИШЋАНСКА ВЕРА
Пре него што се осврнемо на главни део теме, о хришћанском и атеистичком схватању света и живота, размотрићемо питање, шта је то вера уопште. Када говоримо о вери, обично се вера дефинише као нешто што се доводи у супротност са знањем. Овакав приступ проблему вере своје порекло има на западу, вера и знање су били два појма која су се међусобно искључивала. Многи се и данас налазе пред дилемом, кад је реч о вери и знању, или нешто знаш или верујеш! Или се нешто зна, па није потребна никаква вера, или се нешто верује што се не зна. Зато је и један хришћански апологета Тертулијан, у једној својој крилатици изразио веру као супротстављену знању: верујем зато што је то апсурдно (Credo quia absurdum), (зато што је нелогично, не може се доказати, не може се сазнати). На Истоку, вера није била супротстављена знању. Ова проблематика, односа вере и знања на други начин и другим речима, изражава проблематику односа занања и љубави. Већ код Блаженог Августина је расправљано о овом проблему и то тако, да је знање нужно и да мора претходи љубави – не можемо ништа волети, што не знамо, што претходно не сазнамо. У православној традицији, знање и љубав се поистовећују, и ми не би требало да говоримо, како би били супротстављени западу – да љубав претходи знању.[1] Очигледно је да знање и вера нису исто, бар кад је у питању знање у опште прихваћеном, овосветском смислу речи. Када кажемо верујем у Бога, тј. знам да има Бога, онда та врста знања ни у ком случају нема ничег заједничког са знањем да у мојој соби стоји сто или да са спољашње стране мог прозора пада киша. Ова друга врста знања коју називамо објективним знањем – не зависи од мене, оно долази у моју свест мимо моје воље, мимо мог слободног избора. То знање је заиста објективно, и ја као личност, као субјект, могу само да га прихватим и на тај начин, учиним својим. Али када кажем верујем у Бога, онда та моја тврдња захтева као свој предуслов, моју одлуку и слободу и избор. Другим речима, та тврдња захтева неку врсту најличнијег учешћа читавог мог бића. И чим то моје лично учешће, тај мој слободни избор почиње да слаби и ишчезава, и моја вера почиње да се гаси, да постаје мртва вера.[2]
Сада се поставља питање, где ми то видимо да се вера и знање поистовећују? Наиме, Символ вере, тј. исповедање вере увек је било везано за чин Крштења. Пре него што је неко требао да исповеди веру, да каже Символ вере, читане су му молитве егзорцистичке, молитве за изгоњење злог духа. Те молитве су укључивале и праксу окретања са запада на исток, онога који хоће да се крсти. У контексту исповедања вере, то окретање са запада на исток значило би, да неко ко хоће да се крсти, треба да промени свој живот, да заузме један сасвим другачији став у односу на свет и живот, него што га је имао до тада, до крштења. Исток је за прве хришћане био место ка коме су они били окренути када су се молили Богу, затим, Исток је био место одакле су први хришћани очекивали Други долазак Христов, окруженог са светима својим и анђелима. Према томе, овде Исток има један есхатолошки моменат, једну димензију будућности. Окретање на Исток, значи окретање ка будућим догађајима. Све ово значи, да када неко хоће да исповеди веру, треба да се окрене будућим догађајима, догађајима Другог доласка Христовог, Васкрсењу из мртвих, Царству небеском и вечном животу. У Посланици Јеврејима, постоји једна дефиниција вере, једина у Новом завету, та дефиниција вере је остала кроз сву историју Цркве до данас као мерило, шта је то вера. Апостол Павле каже: Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јев 11,1), или на грчком оригиналу: ‘`Εστιν δε πιστις ελπιζομενων υποστασις, πραγματων ελεγχος ου βλεπομενων.[3] Вера је дакле, ипостас стварности којој се надамо. То значи да је вера само биће. Пошто се ипостас изједначава са бићем, а признати нешто да постоји, значи сазнати га, имати знање о њему, као конкретно биће, то се и вера изједначава са знањем. Вера је основ, ипостас, ономе чему се надамо, а то чему се надамо је есхатолошког карактера, ствар је будућности, није сад и овде. Јер да је сад и овде, не бисмо говорили да му се надамо, него би било извесно. Окренути се будућим догађајима и признати да ти будући догађаји који ће доћи, сад јесу и да за нас постоје – значи веровати. Вера је признање нечега да постоји што се не види и указује на окретање ка будућим догађајима, ка Истоку. Овако схваћена вера укључује слободу. Вера признаје да постоји нешто што се не види, што се не може чулима сазнати. Зато је вера увек слободна, та слобода не постоји у сазнању ствари, јер нас ствари на неки начин приморавају, сва наша чула и разум својим присуством, да их признамо за постојеће, па да и друге убедимо у њихово постојање.[4]
Вера је жива свест и осећање, да је све што је Христос рекао и учинио, рекао и учинио због мене, да се све из Јеванђеља односи управо на мене и мој живот. Православно питање није у шта верујем, већ у кога верујем? Верујем у Бога који је први поверовао у мене и позвао ме у веру. Знам да је вера од Бога, а не од мене, и знам да вера није пуко религијско знање, већ живи сусрет са Богом, тј. и богоосећање и богопознање које захтевају лично учешће и подвиг целог мог бића, сву моју слободу. Моја вера је мој одговор на Божији позив, и од моје вере зависи моја судбина земаљска. Православна вера није нешто невидљиво. Ми нашу веру, тј. Христа, не само да можемо, како каже апостол Јован, да видимо очима и дотакнемо рукама, већ можемо да га целивамо и поједемо, тј. да се са њим сјединимо у Причешћу као свечудесном сусрету и загрљају човека и Бога.[5]Овог загрљаја су лишени људи атеисти, људи неверујући, који не желе да признају и прихвате таквог Бога, живог и личног Бога.
Један чувени белгијски философ, књижевник и преводилац Морис Метерлинк, одговарајући у једној анкети на питање о вери у Бога и шта зна о Богу, рекао је: Ја се клањам, ја ћутим пред Њим. Што више идем напред, он се све више повлачи. Што више размишљам о Њему, све мање разумем. Што Га више гледам, све га мање видим, а што Га мање видим, све сам сигурнији да Он постоји; јер ако Он не постоји онда је свуда ништавило; а ко може замислити да ништавило постоји. [6]
Јереј Срећко Зечевић
[1] О односу вере и знања опширније видети: Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Догматске теме, Нови Сад, 2001, 84-92.
[2] Протојереј Александар Шмеман, Верујем – основе Православне вере, Цетиње 1996, 12-13.
[3] Η Καινη διαθηκη, Text with critical apparatus, London 1919.g.
[4] Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Догматске теме, Нови Сад, 2001, 84-92.
[5] Протојереј Александар Шмеман, Верујем – основе Православне вере, Цетиње 1996, 134.
[6] Преузето IntRes: http://www.saintnicholas-hamilton.org, преузето 25. јануара 2010. Гроф Морис Полидор Мари Бернард Метерлинк (Maurice Polydore Marie Bernard Maeterlinck) (Женева, 29. август 1862. – Ница, 6. мај 1949.), је белгијски књижевник. Главне теме у његовом раду су биле смрт и смисао живота.Добитник је Нобелове награде за књижевност 1911. године.