Народи и културе умиру као и појединци, али из њиховог пепела цвета нови живот.
Гете
Једна од најзначајнијих фигура црквене историје и један од покровитеља Хришћанства био је Цар Константин. Овај велики мецена Православља родио се вероватно око 274. год. у Медиани, римски Наисус, данашњи Ниш, у римској провинцији Дакији, од оца Констанција Хлора и мајке Јелене. Констанције, кога су звали Хлор, тј. бледи, био један од најбриљантнијих и најуспешнијих римских војсковођа.
ПОЛИТИЧКА СИТУАЦИЈА У РИМСКОЈ ИМПЕРИЈИ ПРЕ ДОЛАСКА КОНСТАНТИНА НА ВЛАСТ
Цар Диоклецијан је на почетку своје владавине, (284-305) схватио да не може у истом тренутку да заповеда војском и на Истоку и на Западу, па је одлучио да има савладара. Изабрао је свог ратног друга МАКСИМИЈАНА (285-305), друга владавина (306-310). На свечаности у Никомидији 286. год. прогласио га је за августа, с том разликом што је за себе узео титулу старијег августа. Диоклецијан је добио источни део царства, са престоницом у Никомидији, а Максимијан је добио западни део царства са престоницом у Медиолануму (Милано). По сведочанству античких извора, Максимијан је био бруталан, немаран према реду и правилима, мач му је био пречи него знање. После неколико година сматрајући да два владара нису довољна, Диоклецијан је повећао њихов број на четири, и тако створио тетрархију. Диоклецијан је донео одредбу да када августи прославе двадесетогодишњицу своје владавине, драговољно се одричу своје владавине и престола, и своја места препуштају цезарима, тј. својим савладарима. Диоклецијан је за цезара, тј. за савладара, узео ГАЛЕРИЈА (ГАЈ ГАЛЕРИЈЕ ВАЛЕРИЈЕ МАКСИМИЈАН 293-311, а Максимијан – КОНСТАНЦИЈА ХЛОРА (293-306). Хлор је управљао Галијом, и Британијом, а Галерије Балканом. Престоницу је Хлор имао у Тријеру-Трир.
Да би цезаре обавезали на лојалност – Галерије се оженио Диклецијановом ћерком Валеријом, а Констанције Хлор Максимијановом усвојеницом Теодором, а пре ње је био ожењен Јеленом, са којом је имао Константина Великог, и коју је напустио због Теодоре. Са Теодором је имао три сина и три ћерке: Далматија, Јулија Констанција и Ханибалијана, и ћерке: Анастасију, Констанцију и Еутропију. Кад је Хлор постао цезар Максимијанов, тада је свог сина Константина упутио на исток, на Диоклецијанов двор, као истакнутог члана царске свите (вероватно због тога што ниједан од четири тетрарха није веровао осталима). Константин је пратио Диоклецијана у војном походу на Египат 295-296. год. Затим је учествовао у походу на Персијанце.
Године 305. збио се један догађај без преседана у историји Римског царства, Диоклецијан се добровољно одрекао власти заједно са Максимијаном. Диоклецијан се повукао у своју палату у Салони, данашњи Сплит. Тада, Галерије и Констанције Хлор постају августи, а цезари су им били: Галеријев – Максимин Даја (305-313), Хлоров – Флавије Север (305-307). Касније је Галерије, супротно правилима тетрархије прогласио Ликинија за цезара (307-324). После Хлорове смрти 306. год. у Британији у Еборакуму, данашњи Јорк, војници за наследника (за августа) изаберу КОНСТАНТИНА (306-337), уместо законитог Севера, не чекајући одлуку другог августа. Галерије није хтео да призна Константина за августа. Константин је пуних пет година владао Енглеском и Галијом.[1]
Док је управљао тим областима, Константин је почео да гради и обнавља зграде. Саградио је између шест и дванаест камених путева и тргова. Промене које је увео нису се тицале само градитељског већ и војног типа. Он је као прво, одвојио цивилну од војне власти. То је било значајно због војних узурпатора и војних удара на власт. Затим је створио чинове у војци – magistri militum (врховни војни комадант), magister peditum (заповедник пешадијом), и magister equitum (заповедник коњицом), увео је и најамничке одреде у војсци.[2]
После смрти Галерија 311. год. Максимин Даја је владао Малом Азијом и кренуо је против Ликинија, јер је сматрао да је овај неправедно проглашен за августа. Битка се одиграла у Тракији, код Једрена, у којој га је Ликиније победио 313. год. После пораза Даја је умро. Међутим, Максимијан се није дуго држао договора. Хтео је да уништи идеју о тетрархији и да поврати титулу августа. Већ 306. год. преторијанци и сенат у Риму су за августа незаконито прогласили Максимијановог сина МАКСЕНЦИЈА. Максимијан се 307. год. други пут проглашава за августа. Исте године Галерије покреће војску против Максимијана и стиже до Рима, пошто није успео да га савлада, јер су војници пришли свом старом комаданту Максимијану, и Галерије му препушта Италију. Да би ојачао свој положај, Максимијан удаје ћерку Фаусту за августа Константина Великог. Због лошег понашања Максимијановог, организован је у Карантуму скуп, где је наводно Диоклецијан убедио Максимијана да се одрекне царске одоре. Максимијан није одустајао. На двору у Тријеру 310. год. трећи пут себе проглашава за августа. Међутим те исте године у Марсељу је убијен, мада неки историчари претпостављају да је извршио самоубиство. [3]
СУКОБ ЦАРА КОНСТАНТИНА И МАКСЕНЦИЈА КОД МИЛВИЈСКОГ МОСТА
Пошто се Максенције незаконито прогласио за августа, он је огрезао у пороцима сваке врсте и вршио страховита, тиранска недела. Пошто је у својим злочонима превазишао сваку меру, сенат закуне тајно Константина да ослободи Рим од овог тиранина. Константин није желео да дође до сукоба са Максенцијем и тек када је овај јавно устао против Константина и оружаном силом му претио, овај се реши да продре са војском у срце Италије. Константин прешавши Алпе преко превоја Монсени, срушио је утврђени град Сусу и однео победу над Максенцијевим оклопницима у близини Торина. Затим је освојио Милано. До жешћег окршаја дошло је код града Вероне, у којој је Константин победио. Пут у Рим је био отворен, Максенције напушта град и полази са војском у сусрет Константину. Прешавши на леву страну Тибра, Конастантин и Ликиније нашли су се у великој недоумици. Тада се десило нешто неочекивано, нешто што је изменило читав ток догађаја и улило војницима самопоуздање у победу.
Наиме, по сведочењу Јевсевија Кесаријског, Константинов отац Хлор је, посветио Једноме Богу своју децу, жену, слуге и цео свој дворац, тако да је Константин одрастао у атмосфери те узвишене „небеске“ религије очишћене од грубог незнабоштва. Кренувши ка Риму, Константин је решио да позове у помоћ Бога свог оца и тада је имао визију Крста испод кога је писало, „овим побеђуј“. Пошто је био у неизвесности шта то значи, размишљајући о томе, пала је ноћ. У сну му се јави Христос, са оним истим натписом и Христос га у сну поучи да направи онај небески знак и да се њиме послужи у борби. Ујутро је Константин наредио да се на његову ратну заставу направи знак са натписом „овим знаком ћеш победити“. Тај знак је уствари био монограм састављен од слова Х и Р, прва два слова из Христовог имена. Кренувши у бој сукобио се са Максенцијем, код Сакса Рубре, „црвених стена“ на Via Flamini, неких десетак километара североисточно од Рима, где се мала речица Кремера улива у Тибар. Константин је потукао војску Максенцијеву и отерао је према југу, где Тибар прави оштар завој код старог Милвијског моста[4], и ту је потпуно уништио Максенција.[5]
Једно од занимљивих питања јесте питање Константиновог односа према хришћанској вери. За једне, Константин је био индиферентан и подржавао је хришћанство из политичких разлога, дотле, други верују у његово преобраћање и управо у њему виде узрок великог преокрета који је наступио у верској политици Царства. Да ли је после ове визије Константин постао хришћанин? Крштење је цар Константин примио тек пред смрт. Шта је он дотад био? Наиме, сва је ствар у томе што у свести Константиновој, хришћанска вера или тачније вера у Христа, није му дошла преко Цркве, него му је дарована лично, непосредно и то ради победе над непријатељем, тј. док је извршавао своју царску службу. Самим тим је победа, постигнута уз помоћ хришћанског Бога, ставила одсада Цара и Царство, под заштиту Крста, у непосредну зависност од Христа. Тако се објашњава она запањујућа чињеница да обраћење Константиново није имало за последицу никакво преиспитивање, никакво «превредновање» теократске империјалне самосвести, но је напротив, саме хришћане, саму Цркву, убедило у изабраност Императора, нагнало их да у Империји виде свештено Царство. Први хришћански цар постао је хришћанин изван Цркве и Црква га је ћутке, али с пуном искреношћу и вером, примила и то признала. У лику Цара, Царство је постало хришћанско.[6]
Срећко Зечевић,протојереј
[1] Џон Џулијус Норич, Византија – рани векови, Београд, 2009, 35-40.
[2] Радомир Поповић, Горан Јанићијевић, Ивица Чаировић, Константин Велики – историја, култура, Београд 2010, 30 – 31.
[3] Џон Џулијус Норич, Византија – рани векови, Београд, 2009, 35-40.
[4] Милвијски мост (Ponte Milvio), је првобитно био саграђен 109. год. пре Христа, мада је безброј пута рушен и изнова грађен – у скорије време од стране папе Пија IX године 1850. пошто га је Гарибалди дигао у ваздух.
[5] Џон Џулијус Норич, Византија – рани векови, Београд, 2009, 40-41.
[6] Протојереј Александар Шмеман, Историјски пут православља, Цетиње 1994, 104,105.