Skip to content

ЦАР КОНСТАНТИН И МИЛАНСКИ ЕДИКТ (други део)

СУКОБ ЦАРА КОНСТАНТИНА И МАКСЕНЦИЈА КОД МИЛВИЈСКОГ МОСТА

Пошто се Максенције незаконито прогласио за августа, он је огрезао у пороцима сваке врсте и вршио страховита, тиранска недела. Пошто је у својим злочонима превазишао сваку меру, сенат закуне тајно Константина да ослободи Рим од овог тиранина. Константин није желео да дође до сукоба са Максенцијем и тек када је овај јавно устао против Константина и оружаном силом му претио, овај се реши да продре са војском у срце Италије. Константин прешавши Алпе преко превоја Монсени, срушио је утврђени град Сусу и однео победу над Максенцијевим оклопницима у близини Торина. Затим је освојио Милано. До жешћег окршаја дошло је код града Вероне, у којој је Константин победио. Пут у Рим је био отворен, Максенције напушта град и полази са војском у сусрет Константину. Прешавши на леву страну Тибра, Конастантин и Ликиније нашли су се у великој недоумици. Тада се десило нешто неочекивано, нешто што је изменило читав ток догађаја и улило војницима самопоуздање у победу.

Наиме, по сведочењу Јевсевија Кесаријског, Константинов отац Хлор је, посветио Једноме Богу своју децу, жену, слуге и цео свој дворац, тако да је Константин одрастао у атмосфери те узвишене „небеске“ религије очишћене од грубог незнабоштва. Кренувши ка Риму, Константин је решио да позове у помоћ Бога свог оца и тада је имао визију Крста испод кога је писало, овим побеђуј. Пошто је био у неизвесности шта то значи, размишљајући о томе, пала је ноћ. У сну му се јави Христос, са оним истим натписом и Христос га у сну поучи да направи онај небески знак и да се њиме послужи у борби. Ујутро је Константин наредио да се на његову ратну заставу направи знак са натписом „овим знаком ћеш победити“. Тај знак је уствари био монограм састављен од слова Х и Р, прва два слова из Христовог имена. Кренувши у бој сукобио се са Максенцијем, код Сакса Рубре, „црвених стена“ на Via Flamini, неких десетак километара североисточно од Рима, где се мала речица Кремера улива у Тибар. Константин је потукао војску Максенцијеву и отерао је према југу, где Тибар прави оштар завој код старог Милвијског моста[1], и ту је потпуно уништио Максенција.

Једно од занимљивих питања јесте питање Константиновог односа према хришћанској вери. За једне, Константин је био индиферентан и подржавао је хришћанство из политичких разлога, дотле, други верују у његово преобраћање и управо у њему виде узрок великог преокрета који је наступио у верској политици Царства. Да ли је после ове визије Константин постао хришћанин? Крштење је цар Константин примио тек пред смрт. Шта је он дотад био? Наиме, сва је ствар у томе што у свести Константиновој, хришћанска вера или тачније вера у Христа, није му дошла преко Цркве, него му је дарована лично, непосредно и то ради победе над непријатељем, тј. док је извршавао своју царску службу. Самим тим је победа, постигнута уз помоћ хришћанског Бога, ставила одсада Цара и Царство, под заштиту Крста, у непосредну зависност од Христа. Тако се објашњава она запањујућа чињеница да обраћење Константиново није имало за последицу никакво преиспитивање, никакво «превредновање» теократске империјалне самосвести, но је напротив, саме хришћане, саму Цркву, убедило у изабраност Императора, нагнало их да у Империји виде свештено Царство. Први хришћански цар постао је хришћанин изван Цркве и Црква га је ћутке, али с пуном искреношћу и вером, примила и то признала. У лику Цара, Царство је постало хришћанско.

МИЛАНСКИ ЕДИКТ

После битке са Максенцијем, Константин постаје ватрени присталица Хришћанске вере. То своје поборништво и велике симпатије према православљу он запечаћује Миланским едиктом 313. год.

Милански едикт је законски акт издат у Медиолануму, данас град Милано, 313. године. Закон су издали цареви Константин и његов савладар и зет Ликиније.  Оригинални текст овог закона није сачуван. Јевсевије Кесаријски у својој Историји и Лактанције у својом делу, О смрти прогонитеља, доносе текст рескрипта, који је обнародован 313.год. у Никомидији, у коме се јасно указује на Милански едикт.

Милански едикт је уствари закон о слободи и равноправности хришћанске вере у Римском царству. Овим законом Хришћанство није постало државна вера, нити на било који начин привилегована у односу на остале религије. Овим законом су хришћани смели слободно, без икакве опасности за себе, да јавно буду хришћани.

Из самог текста Миланског едикта види се да је пре 313. године, било извесних покушаја на државном нивоу да се хришћанство легализује, али су ти покушаји били безуспешни, јер су и даље неки између хришћана били прогоњени и спречавани да исповедају своју веру.  

По едикту, хришћанима морају да се врате: 1. Одузета лична имовина, 2. Места за вршење богослужења, и 3. Имовина која је припадала хришћанским заједницама – општинама – Цркви. Затим,  хришћанима треба да се ретроактивно сва одузета имовина врати, без икакве надокнаде.

Ево неколико навода из Едикта:…. Сва добра морају бити враћена хришћанској заједници без икаквог закашњења и у потпуности…

Њихова места на којима су имали обичај да се раније окупљају, или су та места купили, нека ова места буду уступљена поменутим хришћанима бесплатно и без захтевања било какве надокнаде.

СУКОБ СА ЛИКИНИЈЕМ

Показало се да и Ликиније има крупне планове који су се косили са Константиновим и дошло је до сукоба. Након тешке битке код Цибале (данашњи Винковци) 8. октобра 316. год. Константин је натерао Ликинија да му препусти све своје поседе осим Тракије. Мир је учвршћен у Сардици 1. марта 317. године, где је Константин прогласио за цезаре своје синове Криспа и Константина II и сестрића Ликинија Млађег. Привидна слога између два августа одржала се до 321. године, када се цареви нису могли сложити око избора конзула. Константин и Ликиније су се поново сукобили 324. год. код Једрена и Хрисополиса. После победе над Ликинијем, Константин је био једини владар у империји. Годину дана после победе, цар Константин је сазвао Први васељенски сабор 325. године у Никеји, поводом Аријеве јереси. Лично је отворио рад сабора и помогао његово одржавање у сваком погледу. 

НОВА ПРЕСТОНИЦА, ЦАРИГРАД (КОНСТАНТИНОПОЉ, ИСТАНБУЛ)

Рим је и поред тога што је Хришћанска вера добила слободу, задржао многобожачку физиономију, зато цар Константин, године 324. поставља темељ за нову престоницу, на месту бившег градића Византиона на Босфору. Саградио је све оно што је било потребно једној престоници: царску палату, тргове, храмове, купатила, јавне зграде. Пренео је стуб из Делфа, који су Грци подигли у знак победе над Персијанцима код Платеје 479.  пре Христа. Стуб је касније постао симбол отпора града против Турака. На великом тргу Филаделфион, стајала је скулптура четири некадашња тетрарха, ова скулптура је украдена и пренета у Венецију 1204. године. Сузбијајући и гасећи постепено многобоштво Константин је на све начине штитио хришћане, богато даривао њихове општине, подизао храмове у Антиохији, Цариграду, Никомидији, Јерусалиму. Над гробом Спаситељевим подигао је велелепни храм. Заједно са својом мајком Јеленом је посетио Јерусалим. На Голготи на којој је био храм Венерин који је подигао римски цар Адријан, срушен је, и на том месту, Константин је  заједно са мајком пронашао крст, на коме је разапет Господ Исус Христос. У Цариграду је саградио цркву Светих Апостола и тражио је да се пронађу мошти дванаест апостола и да се ту сахране. Године 330. извршено је освећење града.

Као велики политичар Константин није примењивао никакве насилне мере против многобожаца, јер је многобоштво било још увек бројно и било је опасно по државу узнемиравати га. Док је као владар желео да његови поданици живе у миру и поретку, да смена различитих религија, не поткопа и подрије државни организам, дотле је као убеђени хришћанин оставио да слобода религијске свести буде поприште утакмице духа, у коме ће Хришћанство однети венац крајње победе. У томе се састојала генијалност и велика политичка умешност императора и човека, Константина, то му је донело и светитељски ореол, удостојило га славе и изузетног звања међу Божијим угодницима.

Намера Константинова је била да се крсти у реци Јордану, али му се та намера није остварила. Тешко се разбело и на самрти је крштен од Епископа никомидијског Јевсевија. Константин је умро је у Никомидији 337.године и сахрањен у храму Светих Апостола у Цариграду.

Срећко Зечевић, протојереј

[1] Милвијски мост (Ponte Milvio),  је првобитно био саграђен 109. год. пре Христа, мада је више пута рушен и изнова грађен – у скорије време од стране папе Пија IX године 1850. пошто га је Гарибалди дигао у ваздух.

Designed by ANTICFORMA. Copyright © 2021 Saborni hram Kragujevac