ПУТИР – од грчке речи ποτηρηον (потирион) – што значи чаша; то је посуда, чаша, из које се верни причешћују Телом и Крвљу Христовом, и која подсећа на ону чашу из које је Господ први пут причестио Своје ученике на Тајној Вечери. На почетку Литургије у ову чашу улива се вино уз додатак мале количине воде (тако да вино не изгуби укус који му је својствен), које се на Литургији претвара у истинску Крв Христову. Ова чаша такође подсећа на „чашу страдања“ Спаситељевих.
ДИСКОС -(грчки δίσκος – дискос) – ова реч дискос, значи округао, то је округли метални тањир, обично од злата или сребра, који има постоље у виду ножице, на који се полаже „Агнец“, то јест, онај део просфоре који се на Литургији претвара у Тело Христово, а такође, на дискос се стављају и друге частице које се ваде из просфора на почетку Литургије. Дискос символизује гроб Христов; Голготу; одар (камену плочу) на коју је положено Тело Исусово. Дискос представља и земљу, или по каснијем тумачењу јасле, тј. витлејемску пећину у којој се Господ Христос родио.
(Агнец је стара српска реч и значи – јагње. То је средишњи четвороугаони део просфоре (хлеб), са назначена четири квадратна дела у којима су уписана слова ИС ХС НИ КА (Исус Христос побеђује); назива се још и печат. На почетку Литургије која се зове проскомидија или предложење, свештеник овај део просфоре (хлеба) исеца уз изговарајуће речи из Светог писма: «Као овца на заклање би вођен» … и ставља на дискос. У даљем току Литургије врши се призивање Светог Духа, у коме агнец постаје пречисто Тело Господа Исуса Христа. Овај печат се зове «јагње», сходно речима Светог Јована Пророка и Претече, који, када је видео Господа Исуса Христа да долази код њега да се крсти, рекао је: «Гле, јагње Божије, које узе на себе грехе света».)
ЗВЕЗДИЦА – (грчки αστήρ „астир, астерискос“) састоји се од две савијене металне полуге, које су спојене унакрст. Символише небески свод ( а дискос земљу), или према каснијој символици звезду која је мудраце довела у Витлејем. Звездица се на дискос ставља зато да покривач не би дотицао частице које су на њему распоређене и помешао их.
КОПЉЕ – (грчки λόγχη „лонхи“). То је нож у облику копља који служи за вађење Агнеца и других частица из просфора. Оно подсећа на копље којим су била прободена пречиста ребра Спаситељева на крсту (Јн 19,34).
КАШИЧИЦА – (руски „ложица“, грчки λαβης, (лавис) што значи клешта) од времена Светог Јована Златоустог употребљава се за причешће мирјана [лаика] Телом и Крвљу Христовом. Првобитно је свештеник давао свети хлеб на длан вернику који се причешћује, а ђакон му је давао чашу. Ово је изискивало доста времена, и није било могуће да га обавља сам свештеник. Постојала је могућност да се причешће проспе и онда се прешло на причешће из кашичице. Кашичица мора да буде златна или сребрна или месингана, а никако од бронзе или дрвета.
ГУБА – је округао сунђер који се користи за брисање путира, пошто се употребе свети дарови губа се ставља у путир да би упила влагу после чишћења.
Символизује сунђер којим су римски војници појили оцтом Господа Христа на крсту.
ДАРЦИ, ПОКРИВАЧИ – то су покривачи којима се на предложењу (проскомидији) покривају дискос и путир. Символизују Христове погребне покрове. Покривач над дискосом символизује убрус који је покривао главу Спаситеља у гробу, покривач над путиром, представља или символизује плаштаницу, или синдон, којом је било обавијено Тело Господа, а воздух, символизује камен наваљен на улаз у гроб, а касније је овим покривачима или дарцима додата символика – пелена на рођењу Христовом.
ВОЗДУХ – то је покривач већих димензија којим се покривају часни дарови, путир и дискос, при предложењу (проскомидији) и по њиховом преношењу на Часну трпезу. Њиме свештеник обично маше изнад светих дарова приликом изговарања Символа вере. На грчком се воздух назива и узношење (анафора) или јагње (αμνος – амнос), зато што је отприлике у 15. веку, на њему почео да се везе или слика упокојен Христос. Κад би служило више свештеника воздух би био ношен на Великом входу као плаштаница, а када је свештеник сам служио Литургију, он га је на рамена стављао и тако вршио Велики вход, а ако је служио ђакон, њему је свештеник давао да носи воздух. Од оваквог типа воздуха настала је плаштаница.
ТОПЛОТА – посуда у којој се греје или преноси топла вода и улива се у путир пре Светог причешћа.
Ова топлота треба да истакне нетрулежност тела Христовог, топлоту Светог Духа.
КАДИОНИЦА – посуда која се састоји од две полукружне чашице које су отворима окренуте једна према другој, окачене на три ланца, а употребљава се за кађење тамјаном или измирном (смирном) у одређеним тренуцима богослужења.
РИПИДЕ – (од грчког ριπιδιον- рипидион „махалица“) су у старини коришћене за одагнавање инсеката од Светих Дарова, а прављене су од танке коже, пауновог перја или платна. Данас рипида представља метални круг са представом шестокрилог серафима, причвршћен на дугачку дршку. Понекад, имају облик квадрата или звезде. У данашње време имају само символички значај: рипиде символички представљају учешће небеских сила (анђела) у тајни спасења људи које је извршио Господ Искупитељ. Оне се носе обично изнад Светих Дарова и Јеванђеља на архијерејском богослужењу, а такође и изнад Крста приликом његовог изношења на свеноћном бденију на Воздвижење Часног Крста, у недељу Крстопоклону и 1. августа (на Изношење Часног Крста), као и над Светом Плаштаницом. У неким манастирима дозвољена је њихова употреба и приликом архимандритске службе, док се на истоку употребљавају и на обичном свештеничком богослужењу, на малом и великом входу. Приликом рукополагања ђакона, њему се, према древном обичају, даје у руке рипида, како би штитио Свете Дарове од инсеката, што је спадало у круг његових обавеза приликом савршавања Божанствене литургије.
ХОРУГВЕ – то су барјаци, праве се од платна или метала,и имају са обе стране извезене или насликане представе Светог коме је храм посвећен, Господњих празника, итд.
ЛАХАН ЗА ОСВЕЋЕЊЕ ВОДЕ – Метална посуда у којој се врши освећење воде.
ПРИБОР ЗА ПРАЊЕ РУКУ ЛАВОР И ИБРИК – то су посуде за прање руку Епископа.
ПОСУДА ЗАКРШТЕЊЕ – Крстионица (руски „купељ“) – велика посуда која обично има облик путира, а употребљава се за погружење мале деце приликом обављања Свете Тајне крштења. У старини, када су веома често крштавани одрасли људи, ради њиховог погружења у воду, у припрати је прављен нарочит базен са степеницама, који је имао облик крста и називао се „баптистеријум“ (односно крстионица).
НАЛОЊ, АНАЛОГИЈ – је покретни пулт са којег се чита јеванђеље и друга читања. На њега се полажу иконе ради целивања и Крст приликом празника Воздвижења Часног Крста.
ДИКИРИЈЕ И ТРИКИРИЈЕ – то су двосвећњак и тросвећњак, које Архијереј на Божанственој Литургији и неким другим службама употребљава за осењивање оних који се моле. Дикирија означава две природе Господа Исуса Христа, Божанску и човечанску, а трикирија три Лица Пресвете Тројице. Право да осењују дикиријом и трикиријом даје се и неким архимандритима.
ПОЛИЈЕЛЕЈ – (на грчком ποληελαιον–полиелеон, поли – много, елеон – уље; или поли –много, елеос – милост). 1. У Православној цркви то означава певање 134. и 135. Псалма, на празничној јутрењи, у којима се често помиње реч милост. 2. велики свећњак са много свећа или кандила са уљем који висе изнад централног дела Цркве.
КАНДИЛО – Кандило се поставља испред иконе. Пали се (или прислужује) уочи, и на дан свакога празника и сваке недеље, а може горети непрестано. У кандилу гори чисто сунцокретово уље или маслиново уље, на чију се површину ставља специјални жижак за кандило.
ДАРОХРАНИЛНИЦА – je дрвена или метална кутија у којој се чува причешће за болесне, она се прави у облику храма, тј. у облику цркве, или у облику крста. Када свештеник одлази у кућу болесника, он узима дарове за причешће из дарохранилнице, и ставља у један други богослужбени предмет који се зове дароносица и из ње пручешћује болесног. Дароносица обично има облик храма, цркве, као и дарохранилница.
ПЛАШТАНИЦА
Плаштаница је платно са извезеним или насликаним упокојеним Христом, непосредно после скидања са Крста. На плаштаници се налази представа скидања са Крста и полагања у гроб, а ту је и представа Богородице, Јосифа, Никодима и еванђелисте Јована. Плаштаница се износи на стиховњим стихирама вечерњег Великог Петка и полагана је увек заједно са еванђељем на средину храма на посебан сто.
Развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог Петка. Воздух је платно који је символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерње Великог Петка и полагао га на сто у средини храма где му се народ поклањао до краја јутрење Велике Суботе. Тада је на јутрењи Велике Суботе, на Трисветом великог славословља, које се појало споро, Јеванђеље обношено у литији и полагано на свету трпезу која символично представља гроб Господњи. Када смо говорили о воздуху, битно је рећи да су символизми и пракса Великог Петка утицали на то да се на воздуху слика или везе тело мртвог Исуса Христа. Судећи по сликовитим представама скидања са крста и полагања у гроб, представа мртвог Исуса на воздуху све више је потискивала Јеванђеље које је, parexcellance, символ Христа, да би доцније прерасла у самосталан литургијски предмет у „плаштаницу“, која се додавањем лика Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела развила у „оплакивање Христа“, док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму. Касније је плаштаница почела да се износи на стиховњим стихирама Великог Петка, увек заједно са Јеванђељем, на средину храма на посебан сто. Тамо је била предмет поклоњења и манифестовања побожности верника (цвеће, ароматична уља) до момента символичног „полагања у гроб“ после завршетка „опела“, односно јутрење Велике Суботе. Сто на који се полаже плаштаница, који је символизовао камен на коме је тело Христово било припремљено за полагање у гроб, временом се толико развио да је добио и балдахин (киворијум), по угледу на Свету трпезу или кувуклију Светог гроба. Када се стигло до ове тачке било је онда лако да се дође до погрешног тумачења овог стола као Гроба Господњег, а полагање Јеванђеља и плаштанице се почело сматрати као полагање у гроб, и на крају да би конфузија била већа на њему је почела да се служи Литургија Велике Суботе.
Срећко Зечевић, протојереј