Живела је у мојој парохији у селу Сврачковци (код Горњег Милановца) бака Ракила Симоновић. Рођена далеке 1898. године, у селу Мрчајевцима. Ратне 1916. године, када у поробљеној земљи ни птице нису певале, склапа брак и долази у дом свога изабраника и животног сапутника Раденка Симоновића у село Сврачковце подно Рудника. Донеће на свет петоро деце (два сина и три кћери) и одгајиће их у надници и наполици на преслицу и десницу руку. Причали су ми парохијани, када после напорног рада, увече, пође од домаћинове куће своме дому, увек је своју непоједену вечеру носила својим малим и гладним птићима. На домаћиново наваљивање да седне за трпезу, бака Ракила би снебивајући се рекла: „Нека, нека, понећу кући, па ћу тамо презалогајити“. А код куће, знали су сви, ни залогаја није узимала.
– 11. април 1984. година. –
Пошао сам код баке Ракиле да осветим Васкршњу водицу. У дворишту стара нахерена полубрвнара, а до ње још једна мања кућица од набоја са једним одељењем. Мало даље стаја за овце. Пред вратима брвнаре стоји петао. За ногу му привезан канап, а за канап повећа мотка. „Не могу му ништа дијете, па сам га, ето, свезала. Мало, мало, па оде у зијан. Да ли ћу дочекати Васкрс, да се деца искупе, па да му пирнем у чорбу“ – жали ми се бака. У кући старо огњиште. Изнад њега окачене вериге. О веригама виси котао. У углу квочка са осам пилића. Мали као грудвице снега. Тек се испилили. Корак до њих мачка са троје љупких мачића. Тек што су прогледали. Не сметају једни другима. Чудно неко пријатељство.
У кући живи сама бака Ракила. Њеним птићима израсла крила и одлепршали у бијели свет. И скупе се о благим данима. Ти ретки тренуци када их види на окупу и када их погледом може миловати, за мајку Ракилу су највећи празник.
– 6. април 1985. година. –
Ево ме поново у дому баке Ракиле. Васкрс је близу. Осветио сам водицу у Симоновића шору. Остале су ми само две куће: бакина и тетка Душанкина. Њихове куће су на крај села.
Пред кућом нема петла. Претње бакине се обистиниле. У сусрет ми долази старица. Иде полако поштапајући се.
– „Помози Бог, бако!“
– „Бог ти помого, дијете“, отпоздрави бака, завуче руке у џеп од кецеље и пружи ми кутију са палидрвцима.
– „УЗМИ, ПОПО, ЛАЊСКЕ СИ ГОДИНЕ ЗАБОРАВИО КАД СИ СВЕЋУ ПАЛИО. УЗМИ ДА ДУШУ НЕ ОГРЕШИМ“.
Пружих руку која задрхта, а уста ми занемеше. Немадох снаге ни да се захвалим. Уђох у кућу. На столу све припремљено. Навукох епитрахиљ, ставих тамјан на жар у кадионицу а шибицом коју малочас добих од баке упалих свећу. Иза мене бака Ракила шапуће молитву. Заврших молитву, поздравих се са баком, и пођох тетка Душанкиној кући. Поздравих се са укућанима и седох. Моје неуобичајено ћутање прекиде тетка Душанка речима: „Нешто си ми карли, попо. Како си са здрављем, како твоји на дому?“
– „Добро смо тетка Душанка, хвала Богу“, рекох и испричах шта ми се код баке догодило.
– „Е мој попо, моје дијете, да знаш само колико је пута она позајмљивала зрно шибице од нас да би ватру потпалила. Веруј, да ни зрно из те шибице није узела. Така је она“.
Заврших молитву и пођох полако кући. Бакине речи: „Узми, попо, да не огрешим душу“, никако из главе да изађу.
Хвала ти Господе, што си нам даровао баке Ракиле. Док њих буде било и сунце ће грејати, прошапутах и зађох у Лазића поток.
– 20. мај 1985. године. –
Пођох да испратим баку Ракилу до њене вечне куће. Започех опело, а са оближње расцветале џанарике (џенарике) огласи се птичији цвркут. Певале су све док је опело трајало. Никада ми речи песме: “Са светима упокој, Христе, душу слушкиње Твоје…“ нису тако звучале као тог пролећног дана над одром баке Ракиле. Верујте ми.
(+Јовиша М. Зечевић, свештеник)