Англиканска црква је настала у време краља Хенриха VIII (1508-1547). У почетку, када се појавило лутеранство, он је био противник Лутерове реформе, и велики заштитник римокатоличке цркве, због тога га је папа одликовао титулом «заштитник вере» (defensor fidei).
Хенрих је био у браку са Катарином Арагонском осамнаест година, у међувремену се заљубио у дворску даму Ану Болен. Затражио је од папе да се први његов брак прогласи ништавним и да му се дозволи други брак, али папа је то одбио. Овај потез папин је разгневио Хенриха. Поред папине забране, Хенрих је уз представнике римокатоличке цркве у Енглеској, нарочито теолога Томаса Кранмера, ступио у брак са Аном Болен 1530. год. Са одобрењем свог државног сабора, Хенрих је издао закон да је краљ поглавар Цркве у Енглеској, то је чувени Акт о супремацији.
За време владавине Хенриховог сина Едуарда VI (1547-1553), у Енглеској је спроведена нека врста реформације у Цркви. Написано је Исповедање вере од 42 члана, махом калвинистичко. То исповедање одбацује целибат, поштовање икона, уводи се народни енглески језик, уместо латинског, задржан је епископални систем, тј. на челу цркве су епископи. За време Марије Стјуарт 1553-1558. год. вршено је насилно враћање римокатолицизму. Томас Кранмер и још 227 особа је убијено. Наследница Марије, Јелисавета 1558-1603. год. је увела заклетву на супремацију. Архиепископ Матија Паркер, написао је Исповедање вере са 39 чланова, које је озваничио парламент. Са овим се нису сложили калвинисти, који су се прозвали неконформисти или дисиденти, а од 1567. год. зову се пуританци, презвитеријанци, а зову се пуританци, јер су чисто одржали Калвиново учење. Прогони римокатолика су настављени. У време Оливера Кромвела, превагу односе индепеденти (независни), тако да већ, 1646. год. пуританци руше епископалну цркву, а држава више није краљевина. Тако је било све до Чарлса II (1660-1685), који обнавља краљевину, и епископалну цркву. Поштоване су и друге хришћанске деноминације, што је озаконио Виљем Орански 1689. год. Едиктом о толеранцији, овим едиктом англиканство је постала државна вера, а сами римокатолици су у Енглеској добили право на толеранцију 1822. године. У Енглеској има три нивоа цркве: висока, нижа, и широка. Високу чине највиши друштвени слојеви и јерархија, нижа црква, негује пуританизам, и заступљена је у средњем сталежу, док је широка црква више за либерални протестантизам.
Англиканство признаје две Свете тајне: причешће и крштење. На челу цркве је Архиепископ, он има титулу: Архиепископ Кентерберијски и примас целе Енглеске. Има укупно 43 бискупа. Од 1923. год. обновили су службу ђакониса, које раде махом са женама. Енглеска црква је државна. Краљ је поглавар Цркве. Црква одређује лица за Доњи дом Парламента. У Горњем дому има 24 бискупа. [1]
Срећко Зечевић, протојереј
[1] Протопрезвитер Живан Маринковић, Историја опште хришћанске цркве, Београд 1935, 62, и Протонамесник Ненад Барачки, Историја хришћанске цркве, Сомбор 1928, 100-102. Др Радомир Поповић, Појмовник црквене историје, 279.