СВЕТИ АПОСТОЛ ПЕТАР I ДЕО

Најчудеснија и најдража личност у јеванђелским текстовима

            Ова одредница и епитет „најдражи“, који сам причислио Светом Петру, апостолу Христовом, принадлежи само писцу ових редова. Јеванђелски списи Светих апостола – Матеја, Марка, Луке и Јована – препуни су „драгих“ ликова, чији ћу именослов, као најлепшу ниску бисера, поређати, поштујући временске етапе њиховог помена и њихове улоге у земаљском животу Господа нашег Исуса Христа. Из овог именослова издвојићу две личности: Пресвету Богородицу, Ону која је донела на свет Бога у телу човека, Ону која међу свим кћерима људским нема „другу“ своју. Ту је и Свети Јован, Пророк, Претеча, Крститељ и мученик Господњи; Онај од кога по речима Спаситељевим: „Нема већег међу рођенима од жена“ (Матеј 11, 11).

            Две личности које се не спомињу у Светим Јеванђељима, личности које украшавају светопредањску повесницу наше Свете цркве: Свети старац Јоаким и старица Ана, који ће на зараницима свога земаљског живота, донети на свет „Сасуд изабрани“, кћи Марију, јединицу своју, која ће засладити чемерне дане старости њине. Њих двоје понеће међу свеколиким родом људским најлепши и најчудеснији титулар: „СВЕТИ И ПРАВЕДНИ БОГООЦИ“, јер ће Марија, чедо њихово донети на свет Оваплоћено Чедо Божије.

1. Ту је међу првима од зрна бисерних, старац ЈОСИФ ИЗ НАЗАРЕТА, поочим Спаситељев. То је онај тихи и скромни добротвор Спаситељев и сарадник Божији. Биће удостојен четвороструког јављања анђела у сну и све заповести анђеоске без трунке двоумљења ће испунити. Одвешће маленог Исуса и Пресвету Матер Његову у далеки Египат и тако сачувати Сина Божијег од крвожедног Ирода и мача његовог. О зноју лица свога, бавећи се дрводељским занатом прехраниће и однеговати маленог Исуса, који ће уз скуте свог поочима и добротвора провести тридесет својих љета земаљских. И када све заповести и задатке од Бога задане, у дело спроведе, поћи ће у вишње пределе да сачека Васкрсење посинка свога, који ће га у рај увести.
2. Ту је и старац СИМЕОН, коме Дух Свети прорече: „Да неће видети смрти док не види Христа Господњег“ (Лука 2, 25-38). Сачекаће старац са детињом радошћу и духовним озарењем маленог Христа и Мајку Његову на степеништу храма Јерусалимског, узеће га на своје руке старачке и изговорити најнежније сведочење о Христу, Месији и Помазанику Божијем, Искупитељу и Спаситељу рода људског. Речи тога сведочења биће све до дана данашњег украс богослужења Свете цркве Христове. Ево тих речи: Сада отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; Јер видеше очи моје Спасење твоје, Које си припремио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твојега Израиља (Лука 2, 29-32). Том сусрету старца и детета, Црква и Богоносни Оци њени, посветиће торжествено празновање под именом: Сретење Господње. Обележиће то празновање црвеним словом и увести га у ред великих празника у славу и спомен Господа и Спаса нашег. Старац Симеон добиће украс поред свог имена. Прозваће се: Богопримац и тај украс носиће све до Другог доласка Христовог.
3. Ту је и старица АНА, пророчица, кћи Фануилова у 84. години свога живота. Заједно са Светим Симеоном дође и прослави Господа, прорекавши, да ће кроз малено дете Исуса доћи спасење свему народу.
4. Поменимо и старца ЗАХАРИЈУ и његову супругу ЈЕЛИСАВЕТУ. И они ће, попут Јелисаветине тетке Ане и њеног супруга Јоакима, бити обрадовани од Благовесника Божијег и у старости својој донети на свет „Најсветијег рођеног од жене – Јована“, првенца и јединца свога, Пророка, Претечу и Крститеља Господњег. Успеће и њих двоје да сачувају Јована, чедо своје од гњева Иродовог. Захарија старац праведни, отац Претечин, замениће у смрти чедо своје. Разгневљени Ирод послаће убице које ће у предворју Јерусалимског храма усмртити Захарију, Првосвештеника светилишта Јерусалимског. Тако ће старац Захарија привести смрћу уморену децу витлејемску пред престо Творца Свевечног.
5. Испред старца Захарије, поређаћемо именослов дванаест, од Христа Господа одабраних и призваних ученика, сатрудника, сапатника и сапутника Његових, који ће са Њим провести три последње земаљске године. Биће то скуп простих и неуких рибара и работника од сваке сорте. Пред тим неуким и простим, у данима њихове проповеди и сведочења о Оваплоћеном Логосу Божијем, погнуће главе своје многи мудраци и умници рода људског. Један од њих дванаесторице, постаће „син погибли“ (Јн 17, 12), да се испуне пророштва и писмо. Биће то Јуда из села Кариота, издајник Његов. Ево њиховог именослова из Матејевог Јеванђеља (10, 2-4): „СИМОН, који се зваше ПЕТАР и АНДРЕЈ, брат његов; ЈАКОВ Зеведејев и ЈОВАН, брат његов; ФИЛИП и ВАРТОЛОМЕЈ; ТОМА и МАТЕЈ цариник; ЈАКОВ Алфејев и ЛЕВЕЈ прозвани ТАДЕЈ; СИМОН Кананит и ЈУДА Искариотски, који га издаде“. Отпадника из Кариота замениће апостол МАТИЈА.
6. Три зрна бисерна пронаћи ћемо у селу Витанији, близу Светог града. Биће то ЛАЗАР витанијски и две сестре његове: МАРТА И МАРИЈА. Све капије и сви капци дома њиховог биће за Христа пријатеља њиховог и ученике Његове, увек широм отворене. У њиховом дому, провешће Христос најсрећније тренутке у данима обављања своје Богочовечанске мисије. Божанско Провиђење и вишњи планови Творца Премудрог, изабраће дом Лазарев и дом сестара његових да у њему Христос, Син Бога живога, учини једно од последњих и највећих чуда у историји целе васељене. Ово се чудо зби: „На славу Божију и да се Син Божији прослави кроз њега“ (Јн 11, 4). Васкрснуће свог пријатеља Лазара из мртвих, после четвородневног почивања у гробу. Тим чудом Христос ће се одужити дому Лазаревом и домаћим његовим за сва гостопримства, љубав и пажњу коју су они Христу Васкрситељу и ученицима Његовим безброј пута посведочили. И то неће бити све. После Вазнесења Господњег, све троје ће се обрести на острву Кипру, Лазар у својству Епископа у граду Китију на Кипру, а сестре његове помагаће своме брату у ширењу вере Христове, проповедајући као живи сведоци Васкрсење Његово. Скончаће у миру све троје. За сва своја гостољубља указана Христу Свеблагом, пријатељу свом и Његовим ученицима остаће пријатељи Његови и у Вишњим пределима. Од Њега ће добити један од многих станова у дому Оца свога и Оца нашег.
7. Један драгоцени бисер наћи ћемо укљештен у ракљама једне дивље смокве. Биће то малени ЗАКХЕЈ, цариник. Иако високо рангирани службеник тадашње актуелне власти, јер беше старешина цариника, он ће победити гордост и самољубље своје, испентраће се у ракље дивље смокве која стајаше поред пута којим пролажаше Христос са својим ученицима и мноштвом народа који их је пратио. Желео је Закхеј да види Исуса, о чијим је чудима и проповедима већ чуо, али није могао од народа, јер је био малога раста. Видећи га у таквом положају, недостојним једног државног службеника, Христос га спасава од срамоте, речима: „Закхеју, сиђи брзо, јер ми данас ваља бити у дому твоме“. На тај позив Закхеј: „Сиђе брзо и прими га, радујући се“ (Лк 19, 5-6). Тај улазак Христов у дом Закхејев измениће живот старешине цариника. Напустиће од својих сународника омражени посао цариника, примиће крштење од Светог апостола Петра, који ће га поставити за Епископа Кесарије Палестинске, где ће у миру окончати свој земаљски живот.
8. Тамо подалеко од Јерусалима, од Јудеја презреној Самарији, код самарјанског града Сихара, беше кладенац (извор воде који праотац Јаков подари свом сину Јосифу). И ту, код тог кладенца, у прашини нађе се још једно драгоцено зрно бисерно. Беше то жена САМАРЈАНКА, која напоји жеднога Христа водом захваћеном из тог извора. Тај догађај и цео разговор жене Самарјанке и Христа сликовито ће бити приказан у Јовановом Јеванђељу (4, 5-26). Издвојићемо пар цитата из тог разговора: Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: Дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти ВОДУ ЖИВУ. …Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам…

Била је то особа не баш узорног морала. Но, тај разговор и сусрет Христа и водоноше измениће живот жене са кладенца. Разговор који је водила са чудесним незнанцем памтиће дуго. Када је Христос распет на крсту, а потом Васкрсао и Вазнео се у славу Оца Свога; оно зрно које је оног дана посејао Христос крај кладенца Јаковљевог, проклијаће и плод свој донети. Жена из Самарије срешће једног дана, једног од ученика Христових који ће је крстити и наденути јој име ФОТИНА. Прислужујући Светим апостолима, Фотина ће се са два своја сина, Јосијом и Виктором, коме ће се у визији јавити Христос и даровати му ново име ФОТИН, обрести у далекој Картагини, где ће све троје проповедати име Исусово и проносити славу Васкрслог Сина Божијег. Биће ухапшени и одведени у Рим, баш у време када је свирепи тиранин Нерон сатирао Цркву Христову. Хиљаде хришћана овенчано је тада венцем мучеништва. Фотина и њени синови придружиће се тој христоносној армији мученика Христових. Тако ће Фотина отићи пред Христа кога је напојила водом код Јаковљевог кладенца, да од њега, Дародавца свих добара буде даривана „живом водом“, од које се никад не жедни. Привешће пред Христа Свеблагог и два плода утробе своје, два сина своја, Јосију и Виктора, од Христа нареченог Фотин.

9. Нећемо заборавити ни сапатника Спаситељевог СИМОНА ИЗ КИРИНЕ, оца Александровог и Руфовог. Није ни слутио Симон Киринејац какву ће му улогу Провиђење Божије доделити. Враћајући се из поља, срете поворку која се кретала пут Голготе. Измождено тело Спаситељево, препуно крвавих ожиљака, није било кадро да свој крст изнесе до места свог распећа. Три пута је под теретом крста поклекао. Тада наредише Симону да узме на своја рамена Спаситељев крст и да га однесе до одредишта. Тако Симон прослави име своје и имена деце своје за сва времена у књизи живота. Њиме се прослави Кирина, место пребивалишта његовог.
10. Сада ћемо проборавити неко време на Голготском брежуљку. Можда ћемо и ту наћи неки драгуљ. Гледајмо и чујмо! Ослушнимо речи дијалога који у самртној агонији воде тројица распетих, разговор и дијалог који уши људске никада не чуше. Последњим остацима својих физичких снага, обавиће они тај разговор, пред чијом страшном лепотом свака уста људска остају нема и свака глава људска погнута. Разговор почиње један од распетих разбојника. Илустрације ради, изнесимо овде, на овом месту, и овај податак. Светопредањска повесница наше Свете цркве, биће баштиник имена двојице разбојника распетих заједно са Христом. Покајани разбојник запамћен је под именом ДИСМАЗ, а разбојник хулитељ Гестас. Наставимо наше казивање, сада, под пуним именима његових главних актера. Слушајући исмеваче и ругаче Христове који су под крстом стајали, који, између осталог, говораху: „Ако си Ти цар Јудејски, спаси самог себе!“ (Лк 23, 37). Разбојник Гестас поновиће њихове речи: „Ако си Христос, спаси себе и нас!“ (Лк 23, 39). Дисмаз слуша ову хулу упућену распетом Христу, окреће главу према свом сабрату у злочинима због којих су кажњени распињањем на крст, упућује му најпре укор, а затим изговара речи, своје јавне исповести и кајања пред лицем Искупитеља и Спаситеља рода људског, онога који узе на себе, све грехе света: „Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим делима као што смо заслужили“ (Лк 23, 40-41). Када је објавио ову страшну исповест, посведочиће устима својим невиност и светост умирућег Сина Божијег речима: „А он никаква зла не учини“. И то није све. Погледаће крвљу обливено лице Христово и делићем своје незгасле вере и делићем своје неувеле наде, посведочиће веру у Божанство Христово и наду у живот иза копрене смрти земаљске, речима: „Сети ме се Господе, када дођеш у Царству твоме“ (Лука 23, 42). Господ Христос ће и сам бити задивљен овим речима и пре него што ће испустити свој дух, упутиће покајаном и умирућем разбојнику речи радости и озарја, од кога људско дисање застаје, а срце људско изгуби свој уобичајени ритам: „Заиста ти кажем; данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк 23, 43). Оно што Јуда Искариотски, издајник Христов није спознао за три године проведене уз скут Учитеља свога, спознаће разбојник на крсту распети и за ту спознају бити удостојен да буде први станар празног и затвореног раја. Скинимо са Голготског Крста и овај драгуљ драгоцени и придодајмо га осталим драгуљима.
11. Останимо још који тренутак на страшној Голготи. Међу мноштвом окупљених на Голготском брегу стоји и римски капетан ЛОНГИН. Он је ту са одредом својих војника по службеној дужности, да у име римске окупаторске власти, по наредби свог претпостављеног намесника Понтија Пилата обави један уобичајени ритуал, да разапне на крстове тројицу осуђеника. На такве страшне и препуне грозоте, послове, Лонгин је већ навикао. Али у тренутку када Исус Христос испушта свој дух и када се земља затресе и настаде тама по свој земљи, капетан Лонгин изгуби своју самоконтролу, свој мир и прибраност и рече гласно, да га сви чују: „Заиста човек овај Син Божији беше“ (Мк 15, 39). Јеванђелисти и новозаветни списи, не говоре ништа више о овом чудесном војнику који прослави име Божије. Послужимо се Светопредањским сведочењем и агиографским записом са страница, „Житија светих“ за месец октобар, Светог оца Јустина Ћелијског. Запис о Светом мученику Лонгину налази се под одредницом: 16. октобар. Капетан Лонгин је био онај војник који је (како Свето Предање сведочи), својим копљем пробо ребра Исусова у пределу срца. Вода и крв која је из ране у млазу истекла, покропила је лице капетана Лонгина и он се тог тренутка излечи од очне болести која га је повремено мучила. Са одредом војника остаће крај запечаћеног гроба Спаситељевог да чува стражу, да неко не украде тело Исусово. Када се гроб отворио и појавила светлост која је испуњавала простор око гроба, престрашени капетан напустио је са војницима стражарско место и журно ће отићи да о свему овоме извести римског намесника и синедрионске званичнике. Првосвештеници ће саслушати извештај капетанов, а онда ће отворити касу храмовну и новцем из касе потплатити војнике да разгласе по Јерусалиму, да су апостоли украли тело Исусово. Капетан Лонгин и још двојица војника одбили су да приме новац. Тим чином они ће навући на себе гњев и мржњу, не само синедрионске братије, већ и Пилатов презир. Сазнавши за то, њих тројица сами себе ражалују, скинувши са себе војничке униформе и све ознаке војничког достојанства. Упутиће се у Кападокију да проповедају и сведоче оно што њихове очи видеше, уши њихове чуше и у срце њихово дође.

А у Јерусалиму је пресуда већ била донесена. Понтије Пилат извести о свему императора Тиберија, који у Јерусалим посла својеручно потписану смртну пресуду за тројицу дезертера који говоре и проповедају Васкрсење Исуса из Галилеје. Пилат посла одред војника у Кападокију. Христов војник Лонгин и његова два сабрата по вери, сами изађу пред војнике, своје џелате. Војници сву тројицу лишише живота, одсекоше главу Лонгинову и однесоше у Јерусалим да Лонгиновом главом посведоче да су своју војничку дужност обавили. Првосвештеници узму главу мученика Лонгина и закопају у ђубриште ван града. Касније је од Јерусалимских хришћана глава мученикова откопана и однета у Рим, где се све до данас налази у ћивоту у једном од храмова римских. Тако капетан Лонгин и његова два друга постадоше заједно са архиђаконом Стефаном првомученици Цркве Христове. И тако на крвавом разбојишту Голготском, сакуписмо и у ниску нанизасмо четири драгоцена зрна бисерна, четири бесцена драгуља.

12. Пођимо сада до једне пећине у једном врту близу Голготе у којој један од чланова Синедриона, Јосиф из Ариматеје беше припремио место свог вечног боравишта, свој гроб. Тамо, поред тог гроба, срешћемо још једног Првосвештеника, часника Синедрионског, старца Никодима. А сада ћемо покушати да модификујемо једну нашу народну пословицу: „У сваком житу има кукоља“ и рећи: „У сваком кукољу има неко зрно жита“. Та зрна жита у кукољу Синедрионском бејаху ова два честита старца: ЈОСИФ ИЗ АРИМАТЕЈЕ и НИКОДИМ. Христова проповед, чуда и цела појавност и личност његова коснуће се душа ове двојице Свештенослужитеља храма на гори Сионској. Спознаће њих двојица духом својим знаке времена и разумеће пророштва и писма. У свештеном братству Јерусалимског храма, биће они Христови „дародавци из прикрајка“ и тајни ученици његови. Њих двоојица не беху позвани на онај: „Собор нечестивих“, на синедрионско заседање на коме се судило Исусу Христу. Знајући да су њих двојица познаници Христови, били су у страху да њих двојица, како би се то савременом лексиком рекло, „не ставе вето“ на њихову срамну одлуку. А онога дана када је Спаситељева глава клонула на Голготском крсту и када испусти дух свој, отићи ће њих двојица да јавно измоле од Пилата тело Исусово. А када им Пилат дарова беживотно тело Спаситељево, скинуше га са крста, увише у погребна платна, помазаше тело смирном и алојем и положише га у Јосифову припремљену гробницу. Тиме је судбина Јосифова и Никодимова била запечаћена. Навући ће и њих двојица, попут капетана Лонгина, гњев и невиђени презир књижевника, фарисеја и дојучерашњих њихових саслужитеља у храму Јерусалимском. После Вазнесења Христовог, обојица ће, са домаћим својим, примити Свето крштење од апостола и придружити се следбеницима Христовим. Постаће истински сведоци и проповедници Слова Божијег. Јосиф из Ариматеје спасиће се гњева првосвештеничког и кренути попут Светих апостола да проповеда реч Божију и Јеванђеље Његово. Путеви ће га довести далеко тамо на Британска острва где ће у миру скончати своја течења земаљска.

Његов сабрат Никодим остаће у Јерусалиму. Старешине јеврејске и Првосвештеници неће се задовољити казном изопштења Никодимовог из Синедриона и службе свештеничке. Обавиће конфискацију целокупне имовине Никодимове и унети у благајну храма. Јерусалимски бескућник Никодим, наћи ће ухљебије и кров над главом у дому Гамалила, знаменитог законоучитеља Јерусалимског, који је био васпитач и учитељ Савла Тарсијског, будућег тринаестог апостола Христовог Павла. Гамалил беше високи званичник Јерусалимског синедриона, поштованог од целог народа, толико, да су га називали: „слава закона“. После мученичке смрти и страдања Првомученика и Архиђакона Стефана, Гамалил и Никодим, сахраниће мучениково тело на Гамалиловом имању. Оплакујући прерану мученичку смрт Стефанову, Никодим је и сам на гробу Стефановом нашао покој свој. Гамалил и њега сахрани поред гроба мучениковог. Тако, ова два рашчињена и ражалована свештенослужитеља Јерусалимског храма, Јосиф и Никодим, одоше пред Христа, Васкрслог Сина Божијег, да прислужују у небеској вечној Литургији и да приме обећана блага, која око људско не виде, уши не чуше и у срце људско не дође. Причислимо и њих двојицу оној ниски бисерној!

13. Ево нас на крају ове наше бројанице. Бројаницу завршавамо оним чудесним и храбрим женама: МАРИЈОМ МАГДАЛИНОМ, ЈОВАНОМ И МАРИЈОМ МАЈКОМ ЈАКОВЉЕВОМ И ЈОСИЈИНОМ. Њих три ће у освит зоре, пре него што сунце обасја уснули град, поћи, без страха од Јудеја, ка гробу Господњем, да помажу у гробу положено тело Исусово уљима и мирисима. Васкрсли Христос, Син Божији и син Пречисте Дјеве, отићи ће најпре, у дом своје родитељке, да њено срце и душу озари радошћу и да тако пресуше и пресахну сви извори суза њених. Потом ће се поново обрести крај гроба свога и јавити се мироносицама својим, које ће радосну вест донети ожалошћеним ученицима његовим. Њима трима придружићемо: САЛОМИЈУ И СЕСТРЕ ЛАЗАРЕВЕ, МАРТУ И МАРИЈУ. Све ће оне, њих шест на броју, уз своја имена, понети онај украсни придев: „Мироносице“. Носиће га са собом до краја вијека и света.

      Остало је још много имена и ситних драгуља која нису записана у Светим Јеванђељима, јер да су сва она уписана и поменута и да је све записано што учини Господ: „Ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге“ (Јн 21, 25).

+ протојереј – ставрофор  Јовиша Зечевић