У верском животу Српског народа постоји више старих обичаја са изразито религиозним цртама. Ако бисмо хтели издвојити најспецифичнији, онда би то несумњиво била Слава или Крсно име.
Постоји предање, да Крсна слава потиче из времена покрштавања Срба, тј. преласка из многобоштва у хришћанску веру. Наиме, Срби су као пагани обожавали кућне богове, тј. свака породица је имала свог кућног бога заштитника коме се молила, а оног дана када су наши преци примили хришћанство, они су уместо тих паганских кућних богова почели да славе, празнују, хришћанске светитеље који су се тог дана славили, када је извршена Света тајна Крштења.
Са овом теоријом не можемо да се сложимо из више разлога:
Прво, зашто су Срби узели дан преласка у хришћанство да га славе, а код осталих народа тога нема.
Друго, ако се Крсна слава везује за крштење, откуд онда да крштење и примање хришћанства буде везано за мање значајне празнике, а не за велике (као Васкрс, Богојављење) када се у старој цркви обављало Света тајна Крштења.
Треће, зашто су Славе углавном везане за зимски период, то је време ван сезоне пољопривредних радова, када се током дана имало слободног времена.
Ово све показује да иза установе Славе стоји свесна и планска активност, која води рачуна о приликама и могућностима, а не самовоља и случајност.
Најранији сачувани историјски подаци не дају јасну слику о настанку Крсне славе, на основу њих се може утврдити време настанка и фактори који су утицали на развој овог лепог српског обичаја. Из „Зборника правила за исповеднике“ насталом у 13. и 14. веку и како се претпоставља као плод рада Светог Саве на утврђивању Православне вере у српском народу, сазнајемо, да је до Светог Саве постојао обичај да се у дане празновања успомене светих, тј. на неки празник, код цркава су се приносиле крвне жртве и припремале жртвене гозбе. Сличан обичај је постојао и код Грка на подручју Солунске архиепископије, свештеници су у црквама, пред жртвеником, клали стоку, а месо је служило за гозбу. Наш „зборник“ сведочи, да је Црква Светосавска одлучно устала против оваквих паганских обичаја и наредила да се о празницима светих у храм не сме ништа доносити, осим: свећа, брашна, уља, тамјана. Свештеник који чита молитву говечету или голубу у храму, лишавао би се свештенства. Стока, животиње, се о празницима могу клати код куће и свештеник је био дужан да иде у дом и благосиља свечарску трпезу и сав дом.
Забрана приношења жртава код цркве и њихово преношење у приватне домове, несумњиво је утицала на појављивање данашње Славе као домаће приватне жртве у част светитеља, то је био један од фактора формирања Крсне славе. На избор светих који се славе као Крсно име, утицала су имена великих светитеља давана на крштењу, од којег потиче назив Крсно име.
КАКО ТРЕБА ДА СЛАВИМО КРСНУ СЛАВУ?
Слава је молитвено прослављање једног светитеља као заштитника породице и њеног молитвеног заступника пред Господом Богом. Суштина Крсне славе је изражена у самом имену: то је слављење Бога и прослављање светих угодника Божијих у чијим ликовима се открива и права „слава“ сваког људског бића, односно, његова непролазна лепота и његово боголико достојанство. Главна садржина Крсне славе је благодарење и молитва Господу. Како некада, тако и данас, породица која слави Крсну славу, представља Цркву у малом, јер као што су сви богослужбени чинови огранци Евхаристије, Литургије – тако је и Слава у породичном животу Срба продужена грана Евхаристијске тајне, Литургије. Сви Славски предмети су преузети из богослужења Православне цркве. Данашњи Славски колач са својих пет печата на горњој кори, на којима су иницијали грчких речи: Исус Христос побеђује, ИС ХС НИ КА (ИС ХС – значи Господ Исус Христос, НИ – КА – νηκαω (никао) – грчка реч, и значи, победити) у ствари је само већа Литургијска просфора (Литургијски хлеб). Наиме, у првом делу Литургије, из просфоре се изрезује поменути печат са иницијалима ИС ХС НИ КА и тај се печат зове Агнец (Јагње Божије) и са доње стране се реже крстообразно, и на Литургији се молитвом епископа, свештеника и народа, хлеб и вино претварају у Тело и Крв Господа Исуса Христа. По узору на ове литургијске радње, врши се резање Славског колача. И на Славском колачу је тај печат са иницијалима ИС ХС НИ КА, и Славски колач се реже крстообразно и прелива се вином.
ОСВЕЋЕЊЕ ВОДЕ ЗА СЛАВУ
По древној и устаљеној пракси наше Цркве, у време пред Славу свештеник освећује водицу у домовима оних који славе Крсну славу. За освећење водице домаћица припреми следеће: једну посуду (чинију) са водом, букет босиљка, мању свећу, кадионицу са жаром или брикетом, тамјан и списак укућана. Све се то постави на сто у соби где се налази Славска икона. Пожељно је да на обреду освећења водице буду сви укућани са домаћином. Зато, свештеник, дан раније, „заказује“ водицу, то јест, најављује домаћину у које време тачно долази, како би сви били на окупу и молитви. Са освећеном водом може се умесити Славски колач, скувати Славско жито, и сви укућани попију неколико гутљаја освећене воде.
ШТА ЈЕ ЗА СЛАВУ ПОТРЕБНО?
- За славу је потребан:
- Славски колач
- Славско жито
- Славска свећа
- Вино
Славски колач представља (символише) Господа Исуса Христа. Јер је Господ Исус Христос рекао: „Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света“ (Јн. 6, 51). На један дан уочи Славе, домаћица меси Славски колач. Колач се меси од чистог пшеничног брашна. Тесто се закувава са водом, и додаје се мало освећене воде, коју је свештеник светио пред Славу. Колач се украшава разним украсима од теста. На његовом централном делу и на четири стране у знаку крста одозго утискује се печат (слово) са словима ИС ХС НИ КА, што скраћено и преведено значи: Исус Христос побеђује. За утискивање овога знака постоји нарочити дрвени печат (који свака домаћица треба да има). Вино, којим се прелива Славски колач, символише крв, која је текла из рана Господа Исуса Христа, који је био разапет на Крсту. После сечења колача, колач се исече на кришке. Најпре, домаћин и укућани узимају и једу део колача, а остатак се поставља на трпезу.
Славско жито или кољиво (кољиво је грчка реч κολυβα (колива) и значи кувана пшеница) – се спрема у славу Божију, у част светитеља који се прославља, за здравље чланова породице који славе и за оне наше претке који су умрли у благочестивој вери и који су пре нас ту Крсну славу славили. Треба нарочито нагласити, да се жито за Славу не спрема за покој душе светитељу који се слави, као што неки погрешно мисле! Сви су Светитељи у Богу живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници. Зато се Славско жито спрема за СВЕ Славске дане, и за Светог Архангела Михаила, Светог пророка Илију…
Славско жито се кува од чистог пшеничног зрна. Један килограм или пола килограма жита (зависно од броја гостију), кува се у чистој води, затим се процеди и мало просуши. Просушено жито се, затим, меље. У самлевено жито додаје се шећер, млевени ораси, мало ванилин шећер и морског ораха ради лепшег укуса. То се ставља у неку плитку чинију или тацну, лепо обликује, и по површини се поспе шећером у праху или млевеним орасима.
Славска свећа – треба да је од чистог пчелињег воска. Као што пчела скупља мирисни сок и полен са разних чистих и мирисних цветова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и неукаљане, мирисне душе.
Светлост свеће представља символ Божанства, јер Бог у кога ми верујемо, Света Тројица, живи у неприступачној светлости; Господ Исус Христос је назван „Сунце правде“.
Светлост свеће означава светлост Христовог, јеванђелског учења, које нам осветљава животне путеве.
Светлост свеће даје и топлоту, и означава топлоту, топлину, наше молитве и наше љубави за оног светитеља коме прислужујемо свећу.
КАКО СЕ ОСВЕЋУЈЕ КОЛАЧ У ЦРКВИ – Када свештеник у цркви освећује Славски колач, он узима у руке колач, сече га са доње стране унакрст, прелива га вином, а затим га са свечаром (домаћином) окреће, певајући песме; Затим, преломе колач и држећи сваки своју половину састављају га. Љубећи колач свештеник говори: „Христос посреди нас“. („Христос је између нас“, или „Христос је међу нама“, на црквенословенском језику „Христос посреди нас“), а свечар такође љуби колач и одговара:“ јест и будет“. („јесте и биће“).
КАКО И КАДА ОТАЦ ПРЕДАЈЕ СЛАВУ СИНОВИМА? Уколико синови живе са оцем у једној кући, тада сви заједно славе Славу. Међутим, када неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи више са оцем, он треба одмах да почне да у свом дому слави Крсну славу. Сасвим је погрешно, што поједини данас, не славе, изговарајући се: жив ми је отац и он слави. Значи, ако неко живи засебно и има своју породицу, дужан је да слави своју Славу, јер је Слава заштитник домаћег огњишта, велики Божији благослов и заштитник свих укућана.
Прве године, када син заснује самостално домаћинство, он долази код оца на Славу. Кад се колач исече, отац из своје руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се, један другоме честитају Славу, а отац пожели сину да са својом женом и децом, дуго и у здрављу и добром расположењу слави Славу. Син носи део колача кући, подели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави своју Крсну славу.
Срећко Зечевић, протојереј
Литература:
Српска слава или Крсно име, у редакцији Епископа браничевског Хризостома, 1963, интернет издање 2001. www.scribd.com/doc/3930918/Srpska-Slava
Епископ Атанасије Јевтић, Бог се јави у телу, Врњачка Бања 1992.
( Др Прибислав Симић, Порекло Крсне славе),