Протестантизам – Учење Лутерово

Основа свега је Свето писмо, Лутер је прогласио Свето писмо за једину норму и мерило и извор верских истина – SOLA SCRIPTURA (само Свето писмо). Ово је формални принцип протестантизма. Једно од питања које се овде поставља јесте, питање, зашто протестанти верују у то што верују? Ако покушамо да ставимо себе у положај првих реформатора, биће нам онда јасна њихова доктрина, „само Свето писмо“. Ако се узме у обзир корупција Римске цркве у то време, искривљена учења које је она промовисала, и искривљено разумевање Светог предања које је користила да би се одбранила, тешко је за очекивати да је Лутер могао друкчије да размишља. Како је Лутер могао да се позива на Свето предање у борби против злоупотреба Рима, када је управо то предање било присвојено од стране папизма, које је било одговорно за злоупотребе? Лутеру је изгледало да је управо то предање оронуло, и ако је почињао реформу, онда је могао једино да се поузда у Свето писмо. Међутим, Лутер никад није помишљао да у потпуности елиминише Предање, и у суштини није користио само Свето писмо. Он је покушао да користећи Свето писмо, одбаци оне делове Предања која су била оронула. Нажалост, његови говори и изјаве су оповргле оно што је радио и много радикалнији реформатори су преузели идеју и тако се створила доктрина „само Свето писмо“.

Библијски – овај принцип није тачан,  јер у Библији нећемо наћи ни један стих који потврђује овај принцип. Ни Лутер, нити ико од Протестаната није нашао цитат који ово потврђује. Додуше, касније ће протестантски секташи покушати да докажу ово на основу Библије.

Секташи – У Откровењу 22,18. се каже: „Сведочим сваком ко слуша пророчке речи ове књиге: ако им ко дометне нешто на тога ће Бог навалити зла написана у овој књизи“…

Међутим, овде се не говори о томе да је само Библија извор сваке истине, него писац Апокалипсе, хоће да заштити интегритет своје књиге од евентуалних накнадних додавања.

Секташи – они наводе често и Мт 15, 1-6. „Зашто ви преступате заповест Божију због свог предања?“…

            Ни ове речи не потврђују формални принцип протестантизма. Јер овде није реч о Светом предању, које нам је остало од Христове и апостолске науке, него о хигијенском обичају да се перу руке пре јела.

Секташи – Кол 2,8.“Пазите, да вас ко не зароби философијом и сујетном преваром по људском предању, по светским стихијама, а не по Христу.“

Наравно, ако је у питању философија антихришћанска, и ако су у питању разне недоказане хипотезе под фирмом „здраве науке“, и разне уметничке фантастичне измишљотине, под видом старих предања, онда је јасно да хришћанин ништа од тога не сме више ценити, него чисту Христову науку, коју су нам апостоли предали и писмено и усмено.

Добра је ствар, што се озбиљна протестантска теологија не позива на ове секташке цитате и не тумачи их као секташи.

Погледајмо проблем чисто логички, јер Лутер је на Вормском сабору тражио да му се докаже заблуда, било на основу Библије, било на основу разума. Библија, видели смо не може доказати овај формални принцип. Што се тиче разума, поставља се питање које су то чисто логичке премисе из којих би се здравим разумом, дакле чисто логички, могла доказати истинитост Лутеровог формалног принципа? Наиме, постоје многе природно-научне и историјске истине о којима нема ни речи у Библији. Шта ћемо са њима? Крајње је опасно порицати их. То би нас довело у исту ситуацију као што је била инквизиција при сусрету са Галилејем. Оно што највише оптерећује принцип, Sola scriptura је чињенично стање. Пре свега, зна се да Спаситељ није ништа написао. У еванђељу је записан само један случај да је Спаситељ писао нешто, прстом по земљи, када су довели пред њега жену ухваћену у прељуби. Своју науку је Исус Христос ширио усменим предавањем, предањем, тј. та наука је постала предање, које су апостоли ширили по свету. Из тог предања настало је Свето писмо и то не одједанпут него постепено, после неколико деценија. Када бисмо у Светом писму имали потврду, да је оно обухватило све што је Исус Христос рекао и учинио, тада, никаквом предању не би било места и формални принцип би био тачан. Али у Светом писму то недостаје. „А има много чега другог што учини Исус, а није записано у овој књизи…“

            Апостол Павле саветује Солуњане да чувају предања (2 Сол 15). [1]

МАТЕРИЈАЛНИ ПРИНЦИП

Материјални принцип реформације гласи: човек се спасава само вером у Христа, а не делима.

Лутер је до овог учења дошао на основу Августинове теологије. Наиме, у V веку биле су расправе Августина и Пелагија, због догме о спасењу. „Први грех је целу природу Адамову пореметио. На место послушности Богу, ступа себичност као начело живота. И пошто је у Адаму као праоцу, било цело човечанство, то је и грех његов кроз природу прешао и на сво човечанство у оном истом облику, у коме је био код Адама. Зато су и сви људи, као и Адам, изгубили савршенство, грех и кривица, смрт и осуда, пређе на њих.“[2]Дакле, Августин је мислио да због Прародитељског греха  сви људи се налазе у стању отуђености од Бога и у њима нема добра. Љубав Божија то је извор истинитог добра, а ово може човек добити само кроз посредништво, Светог Духа. Не само да човек није способан да чини добро, него је неспособан чак и да жели доборо и да мисли о добру.  Из овог става следи, да човек не може ништа допринети свом спасењу. Спасење човека је у целини дело Божје милости и Божје благодати. Морална природа човекова је толико искварена и разорена грехом да је уништена, чак и слобода воље.

Пелагије је заступао друго мишљење. “Главна његова заблуда састоји се у томе што је одбацивао благодат Божију за спасење. По њему, Првородни грех није учинио никаквих измена у природи Адамoвој и није прешао од Адама на човечански род.  Пелагије говори да је безуман свако ко тврди да је грех од Адама прешао на нас, путем рађања. Човек и сада има ону исту природу са којом је Адам створен. Благодат по њему олакшава човеку да достигне свој циљ, али није безусловно неопходна.“ [3] Према томе, човек је способан да се спасе самим својим силама без утицаја  благодати Божије.

Дискусије су трајале око сто година. Још су се појавили и полупелагијанци који говоре да постоје два услова спасења: вера и дела. Човек прво зажели спасење, па му се тек накнадно даје Божја благодат која помаже спасењу. То значи, човек је узрок свог спасења.

Православно учење је, да нас спасава вера кроз дела, али тако, да Благодат не утиче на слободну вољу, нити сама воља, без благодати Божије може остварити спасење. „Да би описало однос између Божије благодати и човекове слободне воље, Православно богословље користи израз, сарадња и синергија, по речима Апостола Павла: “Јер смо Божији сарадници“ (1 Кор 3,9). Ако хоће да постигне потпуну заједницу са Богом, човек то не може без помоћи Божије, мада, ипак, мора дати и свој удео. Сједињење са Богом тражи сарадњу две неједнаке, али једнако неопходне, силе: Божанске благодати и човекове воље.“[4] Зато је Бог узрочник људског спасења. Свето писмо каже да: „Бог жели да се свако људско биће спасе“ 1 Тим 2,4.

Лутер се определио за Августиново мишљење.

„Да би Лутер доказао ову своју тврдњу да се човек спасава само вером, он то доказује Светим писмом:

У посланици Римљанима Лутер је унео у свој превод, једну реч: „само“, да би оправдо своје учење. У оригиналу ова реченица гласи: “Сматрамо да се човек оправдава вером без дела закона“.  А Лутер је додао .. да се човек оправдава само вером …“3,28

Други  цитат му је из Рим 7, 14-23: “Јер не чиним добро које желим него зло које не желим то чиним.„ Међутим, овај цитат очигледно сведочи да је према Светом писму, човекова природа првобитним грехом дубоко повређена, јер, иначе, човек не би могао осећати у себи закон греха који тако оштро војује против закона ума. Тело и материју, није створио ђаво, него, Бог. И тело и душа су творевина Божија и према томе, по природи не могу војевати једно против другог. Али, могу војевати једно против другог, по „закону греха“, који се уселио у људску природу, нарушивши њено првобитно стање. Зло које човек чини, није последица првородног несклада душе и тела, као што уче римокатлици, нити је истоветно са човековом природом, као што уче протестанти, него је последица усељења закона греха у првобитну добру људску природу, као један страни елемент, који је ту природу дубоко повредио.

 ПРАВОСЛАВНИ ОДГОВОР:

1. Апостол Павле у посланици Римљанима 2, 6-8. каже: “Бог ће судити свакоме по делима његовим… „
2. Младићу, Христос каже: „Ако хоћеш да уђеш у вечни живот иди и држи заповести“. Матеј 19,17.
3. Посланица Ефесцима: „У Христу Исусу створени за добра дела…“Еф 2,10.
4. Римљнима 2,6-11. „Бог ће свакоме узвратити по његовим делима.“….
5. Посланица Коринћанима, 1 Кор, 3,13. „Свачије дело ће изаћи на видело“…

Овакво учење може да има рђаве последице за лични морал појединаца, па и народа. Ако се неко дубоко увери, да човека спасава само вера, а не добра дела, онда се таквом човеку одузима један велики мотор моралности. Те последице видео је и Лутер, када је рекао:“Да сам у почетку проповеди знао да ће ми народ одговорити оваквом неблагодарношћу, ни десет ме коња не би могло извући на предикаоницу“.[5]

УЧЕЊЕ ПРОТЕСТАНТИЗМА И ЊИХОВО СХВАТАЊЕ ЕКЛИСИОЛОГИЈЕ

Разлика између православне и римокатоличке теологије се подвлачи и на њој се инсистира нарочито у 19. и 20. веку и то су учинили пре свега Руси – славенофили, који су из националних побуда почели да се интересују богословљем, тј. религијом. Они су наглашавали да је римокатоличко богословље друго, нешто радикално друго, него што је то православно. Ово је нарочито истицао Хомјаков.

У чему је разлика између западног и источног начина мишљења? Узмимо за пример, школску катедру. Стари Грк, када види катедру, он поставља питање, шта је суштина ове катедре? На основу тога, Грк развија философију, бавећи се онтологијом ствари, шта је њена суштина, шта је то што катедри даје да она постоји. И кад је Јелин, Грк, размишљао о свету уопште, бавио се овом проблематиком: шта је суштина овог света? Јеврејин је постављао питање, које створио катедру? То је за њега суштинско питање. Западни човек се никад не пита, шта је суштина ствари, нити, које направио ту ствар. Пита се: зашта она служи, која је њена употребна функција? Из тог, одређује њен идентитет и њену вредност. Зато је вера у Бога од најранијих времена на Западу, имала своју сврсисходност – верујем у Бога, да бих био спасен. Не може „западни“ човек да претпостави, да он верује у Бога, а да то не даје никакве резултате.

Римокатолицизам је одувек полагао темељ на историјским чињеницама, оно што се тиче хришћанства, било је утемељено на историји, зато је Запад одувек имао већи интерес за историју, него што је имала Православна црква. То се види из развоја хришћанства на Западу, где је хришћанство брзо преточено у етичке норме, регуле, док је на Истоку остало везано за Литургију, управо због тога, што су западњаци имали појачани  интерес за историју. Овакво интересовање за историју је и Цркву утемељило код Римокатолика, на тим историјским догађајима везаним за Исуса Христа – Оваплоћење, страдање, то је било и остало доминантно код римокатолика. Овај историјски моменат је присутан и код Православних, али није доминантан. Код Православних, улога Духа Светог је да ослободи Исуса Христа тих последица историјског битисања, да га ослободи бола, патње, страдања. Дух Свети ослобађа Исуса Христа стега историје, тако, шта га Бог Отац Васкрсава Духом Светим. Протестанти за разлику од Римокатолика, не признају континуитет Христов у историји, не признају на овај начин. Зато, за њих, Црква као институција, није битна. Оно што ће за Римокатолике бити важно, то је апостолско прејемство, сукцесија, где ће Римокатолици видети тај историјски ток и на том историјском току и на историјским чињеницама, полагаће право на истинитост своју у односу на све цркве. Уопштено говорећи, Римокатолици под Црквом подразумевају, једну универзалну институцију којом управља Римски папа, након што ју је Исус Христос основао и предао апостолу Петру, а овај, својим наследницима на управљање. Народ је расејан по свој васељени, по читавом свету. Власт да управљају над њима, Исус Христос је пренео на апостоле, пре свега на апостола Петра и Вазнео се на небо. Као оснивач Цркве, Исус Христос је одвојен од ње. Црква као народ у расејању, којом управља Петар и његови наследници, као наследник и изасланик Исуса Христа, иде за Христом следујући и подражавајући његов живот на земљи, као и његове заповести. С друге стране, римокатоличка еклисологија се поистоветила са социологијом, са социјалним друштвом, као нека хуманитарна организација (отвара школе, болнице, сиротишта…), али, која има своје законе и етичке норме и тако се она разликује од осталих хуманитарних организација. Још једна карактеристика римокатоличке еклисиологије је мисионарска делатност, а то значи, да бити члан Цркве треба проповедати онима који нису хришћани.

Код протестаната, није битан тај историјски континуитет Христа Оваплоћеног, већ по њима, Цркву чини вера, доследна вера људи, чланова заједнице у реч Божију, одн. проповед Христову. Сваки онај који верује и држи оно што је Исус Христос говорио и који то разуме,  он је Црква. Протестантска еклисиологија се заснива на различитим друштвеним идеологијама, тј. зависи од државе у којој живе протестанти. Једина разлика од државе је што имају свој символ вере (Лутерани имају Августиново исповедање вере). Поједине протестантске заједнице су уређене на основу савремених друштвених модела, као што су капитализам, комунизам и др. Њихова еклисиологија је индивидуална – то је скуп индивидуа. Нема заједнице. [6]

Остале карактеристике учења Протестаната.

Основе Лутеровог учења налазе се у, Аугсбуршком исповедању вере, Апологија Аугсбуршког исповедања вере, Шмалкалденски чланци, Катихизис.

Лутер учи о општем свештенству, «сви хришћани су свештеници».

Одбацује безбрачност, индулугенције, црквене казне, сувишне празнике.

Од Светих тајни, признаје, Крштење и Причешће. По његовом учењу, у Евхаристији се не претвара хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Него Исус Христос само реално присуствује у хлебу, под хлебом и са хлебом (in pane, cum, sub pane; ту се догађа консупстанцијација, сједињење супстанција, или инпанација, продирање Тела Христовог у хлеб), јер се Исус Христос налази са супстанцијом хлеба или у хлебу. Хлеб и вино остају хлеб и вино и само у моменту примања, спаја се, сједињује се са хлебом и вином, Тело и Крв Христова. Евхаристија се прима под оба вида.

Богослужења је Лутер сасвим упростио, без претеране свечаности и церемонијала. Лутерани данас врше богослужења у храму, олтар је на узвишеном месту, на средини је сто са Распећем Христовим, јеванђељем и светим сасудима, са стране је катедра за проповед, оргуље, хор. Свештеници имају одежеде за вршење богослужења.

Устројство Лутерове цркве – Лутер учи о општем свештенству, «сви хришћани су свештеници». Лутер се залаже за црквену општину на демократским основама, да се свештеник бира од стране народа. Касније ће да напусти ово гледиште о избору свештеника, па кнезове признаје за поглаваре месних цркава. Пошто учи да не постоји посебно свештенство, него опште, зато сви хришћани могу да врше тајне. Али и поред тога, црквене општине постављају појединце из својих редова којима поверавају управу, учење и богослужење. Ти се појединци постављају обичним постављањем, спојени са молитвом. Ово се постављање зове, ординација. Тако се постављају проповедници или Пастори, њихови надзорници су суперинтеденти, ту су и сениори старији званичници, и препозити, настојатељи, сви они ординацијом добијају пораво и да врше друге богослужбене радње, али не и да владају црквом.

Ординација, односно посвећење за свештенике, врши се тако што, интедент чита молитву посвећења и полаже руке.

Да влада црквом може само, Црквена општина. Да би управљали црквом, владари су поставили црквена тела или Конзисторије, које се састоје од духовних и световних чланова, и преко тих конзисторија владари, тј. кнезови, управљају Црквом. Орган црквеног законодавства је Генерални синод. Синод се састаје сваких шест година. Нижи орган је Суперинтедент, којег поставља владар. Он председава обласним црквеним скуповима, обавља рукоположења пастора, руководи парохијским пословима. Данас, и код Лутерана постоје од општина изабране презвитерије или конзисторије у калвинистичком смислу, и синоди, састављени из заступника општина, то су Лутерани позајмили од калвиниста, јер су се у Пруској 1817. год. ујединили Лутерани и Калвинисти у Евангелистичку унију.

–Одбацује призивање светитеља и анђела у молитви, јер, они нису наши посредници пред Богом. Само је Исус Христос наш посредник.

Брак је по Лутеру грађански договор. Брак се не склапа на велике празнике: Божић, Васкрс, Духове.

Одбацује монаштво и аскезу, пост. [7]

Срећко Зечевић, протојереј

[1] Професор др Лазар Милин, Научно оправдање религије, Апологетика, књига 5, Шид,1993,395-398.

[2] Стеван Веселиновић, Протестантска догма о спасењу, Београд, 1894, 30.

[3] Исто, стр.33

[4] Тимоти Вер, Православна црква, Београд 2001, 213.

[5] Професор др Лазар Милин, Научно оправдање религије, Апологетика, књига 5, Шид 1993,395-406.

[6] Епископ пожаревачко-браничевски др Игњатије Мидић, Биће као есхатолошка заједница, Пожаревац, 2008, 212-218. Епископ пожаревачко – браничевски др Игњатије Мидић, Уџбеник за трећи разред гимназије, преузето са IntRes: // www.verujem.org/ veronauka.htm, преузето 20. 06.2008.

[7] Протојереј др Радомир Поповић, Појмовник Црквене историје, Београд 2007, 256. Григорије Микић, Преглед историје хришћанске цркве, Нови Сад  2003, 96.